Наши смо – БУДУЋНОСТ

Наши смо – БУДУЋНОСТ

Мислила сам да са вама поделим утиске о једној лаганијој теми, али изјава Небојше Ромчевића коју преносимо у рубрици Cogito ergo sum подсетила ме је на недавни догађај којем сам дала праву тежину тек пост фестум. Ево о чему се ради. Драги гости у мојој кући, блиски рођаци, усхићено су нам саопштили радосну вест да је њихова снаха добила на лутрији зелени картон за Америку. Син им је већ тамо, у Њујорку, ради више послова и штеди сваки долар, а снаха у Београду почела је да прикупља папире за Канаду пошто су закључили да им је шанса  да добију исељеничку визу за Америку никаква. Тетка која је успешан адвокат у Америци, обећала је позајмицу за депозит од 30.000 долара.

И замислите, док су се они опростили од Америке, иако Н. каже да је после Београда Њујорк једини град где би могао да живи, С. извукоше на томболи. Невероватна срећа. Јавимо брзо Н, он не може да верује. Каже, немојте да се шалите са мном, не знате како ми је.

Ми се такође обрадовасмо толикој срећи. Радујемо се због Н. он је и наше дете. Одоше драги гости, а остаде нека тескоба.

Чему се ми радујемо? питам са кнедлом у грлу.

Н. је јединац, вишегодишњи конобар са факултетском дипломом. С. је повремени хонорарац у НВО, такође са факултетском дипломом. Тетка коју сам споменула отишла је крајем осамедесетих на неки летњи семинар у Америку као један од најбољих свршених студената Филолошког факултета и никада се није вратила. Завршила је тамо нови факултет који јој омогућава да овде дође кад год пожели.

Овог лета испратили смо у Америку још једно дете из породице. Студент је, нека види света, нека научи нешто ново, нека изгради самопоуздање, зарадиће који динар, отац му је са факултетском дипломом и болесном кичмом хонорарни физикалац. П. ће одлазити и враћаће се све док му студентски статус то буде дозвољавао. Једног дана П. ће само отићи, а ми ћемо се радовати његовој срећи. Ево, сада се радујемо и срећи наше другарице В. која скупља папире да посети своје дете у Аустралији. Радујемо се на све стране јер нема породице која није неког испратила у бољи живот. Не знам за вас, али ја не познајем никога ко је рекао свом детету Немој да идеш. Напротив, породице данас припремају своју децу за одлазак, од избора школа које ће завршити до језика које ће научити. Заправо, мерило за сваки добар породични план је да ли ће то за шта се дете определи имати прођу у иностранству. Одлазак је постао део националне културе о чему сведочи и податак да је  просечан годишњи број емиграната из Србије само у државе чланице ОЕЦД, у периоду 2004–2013. износио 26.000 –  2013. емигрирало је 45.000 особа,  2015 – 58.000, 2016. више од 60.000. На државној телевизији сам чула да је толико већ отишло у овој години. Процењује се да је  удео високообразованих у укупном броју емиграната између 12 и 15 одсто и преко 11 пута је већи него седамдесетих година прошлог века!

Слушала сам у некој емисији девојку која је успела у Лондону и која каже да се неће вратити јер би овде морала да крене испочетка. Први велики проблем са којим се сви повратници суочавају јесте нострификација диплома, предугачка и прескупа. Други – како наћи нови посао, а посебан проблем је, каже, што сви мисле да си се вратио јер си тамо пропао. Или, бар, да ниси сав свој.

Бојим се да смо постали губитничка нација да смо прихватили ту улогу и да смо спремни да је играмо до краја. Тај губитнички менталитет неће променити ни раст БДП, ни нова радна места, ни ауто-путеви, нити руски авиони. Гушимо се у примитивизму, безобразлуку, лоповлуку, незнању и некомпетентности, некултури, недостојности и кукавичлуку. У тако однегованом друштву, ускоро неће ни бити места баш за овакве какве испраћамо скоро три деценије. На почетку са сузама, сада са радошћу. Макар и као бродску послугу. Где год они мисле да ће им бити боље.

Немамо право да им било шта замеримо нити да им кажемо да остану све док Србија више личи на кућу Великог брата него на дом.

Све што је рекао пре неки дан Ромчевић, рекао је на свој начин пре две деценије, овде у Лозници Душан Ковачевић, али није имао ко да га чује, баш као ни академика Костића и многе друге. На пример, старијег господина учесника постизборних протеста у Београду који је на питање зашто се придужио студентима рекао Зато што ми деца и унуци живе у Канади!

Можда се и он радовао када су одлазили, као ми због нашег Н.

 

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )