Нaши смо – ОНИ
Крај јуна и почетак јула су за децу која треба да се упишу у средње школе или на факултете и њихове родитеље дани стреса, секирације, среће или разочарења. Дрхти се пред полагање мале матуре, пред пријемни за факултет, онда сабирају бодови, гледа да ли су изнад црте, па онда да ли су на буџету. Ако јесу, мама и тата срећни што уписа факс, али несрећни ако нема буџета што оде сто и која хиљадарка на упис. Углавном стрес на кубик, за све.
Догодине ме чека први део тог трилера, али се одавно питам колико је то уопште важно. Неки тврде како је битно знање, а не оцене, али код уписа се сабирају оцене, односно бодови. Ко је био вуковац, у старту има 70 бодова, а опет дешава се да на малој матури боље уради (препише) тест неко ко је имао тројке од онога са петицама па је питање да ли је овај паметан, а није хтео да учи, или је онај добијао оцене “на лепе очи”. Опет, одавно су дошла времена када је политика изнад стручности па се човек запита да ли је боље изабрати праву средњу школу, односно факултет или праву страначку књижицу?! Да се не лажемо, свако ко је владао, запошљавао је “своје”, а знање, стручност, ако их такви имају- супер, ако не, није важно. Колико знате бивших директора који су били “стручни, вредни, људи”, а онда је дунуо други политички ветар и одоше очас посла? Свака част онима који имају ставове, политичка убеђења и држе их се, не мењају мишљења и страначке боје како ветар дува. Нажалост, мало их је, а главна идеологија је интерес. Зато и живимо непрекидно у циркусу, уз убеђивања како нам је добро и како идемо напред. Само куда? Прича се о штедњи, рационализацијама, а онда се праве представе без смисла, уз убеђивање, потпомогнуто свесрдном подршком појединих медија, како је то нешто сјајно. Док очајни родитељи преко друштвених мрежа и СМС порука сакупљају паре за лечење болесне деце, новац се разбацује на неке непотребне “свечаности”. За чије бабе здравље? Што је дроге све више, што деца кући долазе у цик зоре, пију и пуше, кога брига, што све мање знају и умеју, кога брига, што млади људи, али и старији, одлазе из земље тражећи бољи живот, или једноставно иду не би ли зарадили за породице које остају у отаџбини никога није брига. У стању смо данима разглабати о неким небитним стварима, баченим пред рају да се замлаћује, док се иза брда ко зна шта ваља. Ко ће бити мандатар за премијера, убише се по медијима нагађајући, а онда знамо ко ће бити, али је сада тема са ким мандатар(ка) спава, нова прича за заглупљивање. Није важно што, на пример, у Лозници постоји фирма која нема приходе четири године и радницима дугује 60 и кусур плата. Где то још на ТВ кући са националном фреквенцијом има програма као што су “Парови”, или онакве хајке на људе као на оној телевизији која вазда бира “звезде” и “звездице”. Њојзи хвала, песма нас је одржала. Неколико деценија слушам да ништа не ваља, како су потребне неке “ције” (стабилизаЦИЈЕ, санкЦИЈЕ, рационализаЦИЈЕ…) а све исто. Пред сваке изборе не можеш наћи човека који подржава владајућу странку, а онда она “убије” на гласању. Сви знају ко је лопов, ко где има станове, љубавнице, али ће рећи ‘”кад дође време” и све тако. Док већина гледа ту представу и јалово коментарише, главни актери згрћу лову, напредују и стално играју на карту “кратког памћења” народа. А живот пролази. Неумољиво. Сад се човек може тешити оном “важно ми је да мирно спавам”, али и сан је лепши са пуним новчаником него са промајом у џеповима и дуговима.
Циркус траје, а сад ударила и врућина. Обожавам кад ме старије комшије питају колика је температура, а кад кажем преко 30 они увек, без обзира на бројку, тврде да “је бар 40, само неће ОНИ да кажу, да не плаше народ”. Ето, оматорићу, а никад сазнати нећу који су то ОНИ. Можда исти ликови који нам сервирају разноразне приче док завршавају ствари и мирно спавају у својим вилама, са дебелим банковним рачунима и финансијски збринуте три наредне генерације. Али и то је ствар избора, част или власт, образ или варијанта “само вире пертле”. Како сте изабрали, тако вам је и сами сте криви. Или нисте, а ОНИ неће да вам кажу?!
Т.М.С
