НАШИ СМО – Новчаник
Када су неки, који прате рад локалног парламента у нашем граду, прошле седмице помислили да је без већих натезања и испада управо приведена крају једна од најкраћих седница Скупштине града, да су тачке дневног реда размотрене у рекордном року, финиш овог скупа обележио је, ипак, један, у најмању руку, низак ударац. Огледао се у обраћању одборника, који је градском парламенту поставио питање да ли се може утврдити ко је једној нашој суграђанки украо новчаник, баш оног дана када је трибину у истој сали у којој одборници доносе најзначајније одлуке за грађанство, имао будући кандидат за председника Србије Вук Јеремић, председник Центра за међународну сарадњу и одрживи развој. Уз објашњење како се те вечери, баш у том термину, на портирници градске куће појавила уплакана жена жалећи се да је остала без новчаника, одборник је затражио од градске власти да добро поведе рачуна коме ће убудуће давати кључеве од скупштинске сале за нека нова окупљања људи. Онако изокола, са јасном алузијом, у исти мах, упро је прст у двестотинак људи који су дошли да разговарају са Јеремићем. Међу прозванима за евентуално џепарење могли су се пронаћи сви који су били у згради или у њеној близини, случајни пролазници или новинари који су дошли по задатку, да обаве свој посао. Прилично широка лепеза потенцијалних крадљиваца.
Једино је извесно да овакво дело није могао да почини већ поменути господин Јеремић. Он се налазио пред говорницом, шетао кроз публику, односно међу грађанима због којих је и дошао, одржао говор, одговарао на питања, поткрепљујући их мимиком и себи својственим говором тела, односно стисцима песница једне уз другу, држањем једне песнице у шаци друге руке или правећи од шака облик пирамиде. Значи, његове руке су биле јасно видљиве, да не кажем чисте. Дакле, у сваком случају, он једини није осумњичен у овом трилеру. До душе, одборник није до краја разјаснио ко је та жена, да ли је била на трибини и тамо схватила да је покрадена, да ли је, можда, новчаник изгубила на неком другом месту, пролазећи поред градске куће, као ни то како се и он сам задесио у том периоду у портирници зграде. Неки су прокоментарисали да је одборник на овај начин офирао и самог себе, да је из потаје пратио шта се то дешава на скупу “контра стране”, а да су нестанак новчаника и уплакана жена само “колатерална штета”. Да није жалосно, било би смешно. Користити скупштинску говорницу за овакве коментаре, сугерисања на нечији лоповлук, притом предлажући да одборници прикупе новчане прилоге и надокнаде несрећној жени штету, као што рекох, врло је низак ударац.
Овај израз је карактеристичан за спорт, посебно бокс, али се домаћински укоренио у свим другим сегментима живота. Коришћење ниских удараца постала је пракса у политици, у борби са столицу, за канцеларију, за власт и јефтине поене. Како другачије описати потребу да противника, у овом случају политичког, омаловажиш, подцениш и наружиж, него ударцем недозвољеним у фер-плеј борбама и манирима витезова. Извесно је да је случај нестанка новчаника пријављен полицији, која и треба да се бави оваквим радњама, извесно је да се после овог коментара, или питања одборника, већина у сали није оглашавала на било који начин, осим што се могло чути да је то најбеднија врста изношења сопственог запажања пред јавност, као што је извесно да се нико није машио за џеп да пружи добровољни прилог за оштећену суграђанку. Не зна се шта ће се до нових избора још догодити у муљу политичке сцене, али је јасно да ће борба бити “непрестана” и да се неће бирати оружје са неморално-политичке битке.
Слободан Пајић
