РАДОВАН ПОПОВИЋ ИЗ РАЂЕВИНЕ – Слобода нађена у планини

Пре нешто мање од две деценије Радован Поповић је одлучио да дође у планину на земљу предака и ту остане. Нема струју, ни купатило, воду узима са планинског извора, а разонода су му радио и мобилни телефон. Има стадо од 60 оваца и десет хектара земље коју сам обрађује

Изнад њега је бескрајно небо, око таласасте ливаде и тишина. Поглед пуца на све стране са Соколских планина, подно Милетине косе, на скоро хиљаду метара надморске висине испод које често одмарају сиве магле или бели облаци. Ту, далеко од буке, градске вреве, бетона и асфалта,  живи тридесетшестогодишњи Радован Поповић, рођен у селу Врбић. Он за разлику од његових вршњака, није кренуо “низводно”, ка светлима града, већ је одлучио да живи у планини. Сам.

У планину, код Вујичић воде, дошао је пре нешто мање од две деценије, после завршене средње школе. Тада је имао стадо од 19 оваца, али се неколико пута враћао у своје село. Онда је пре четири године одлучио да доће у колибу коју је пре осам деценија  саградио његов прадеда Сретен Поповић и врати се коренима. Она је била у лошем стању, али је Радован успео да је среди и од тада ту проводи своје дане и ноћи. Има стадо од 60 оваца и десет хектара земље коју сам обрађује.

– Можда је у данашње време моја одлука некоме чудна, али је мени сасвим нормална. Волим планину и природу, овде се осећам као свој човек, без икаквих стега и могу да дишем потпуно слободно. Својој кући у Врбић нисам одлазио две године, а свака три, четири месеца сиђем до Крупња да набавим неопходне намирнице. Овде зима зна да буде оштра, а већ је почела да показује зубе и мразеви су све јачи. Дубоки снегови овде знају да падну, али зимус  неће ми бити досадно јер је почела сезона јагњења која траје наредна два месеца, и већ су стигле прве принове – каже овај електромеханичар по занимању који годишње има око 50 јагњади.

Радован нема струју, ни купатило, воду узима са планинског извора, а разонода су му радио и мобилни телефон. Пре неких годину дана набавио је соларну плочу па има струје да напуни мобилни и за неколико сијалица да отера мрак. Ноћу леже рано, јер шта да радиш сам у планини, а устаје пре зоре. Вредан и радан, срдачан кад наиђе путник намерник и увек спреман за разговор. Својевремено је радио у неким предузећима, али спавање у хладним собама и неизвесност око плате, нису били живот какав жели. Зато је свему окренуо леђа и дошао на земљу предака. Некада је у његовом садашњем окружењу било десетак колиба, а сада му је први комшија на пет-шест километара у најближем селу Шљивови. Планина зна да буде и лепа и опасна, најлепша је у пролеће, каже Радован, када све зазелени и замирише. Док крстари планином среће разну дивљач, срне, зечеве, лисице, а једном се нашао очи уочи са вуком. Мало су се гледали па је свако наставио куд је намерио. Недавно су познате етно-филмаџије Добрила и Добривоје Пантелић камером забележили несвакидашњу причу о Радовану у свом серијалу”Разговори поред пута”. После њеног емитовања на више локалних телевизија, јавили су се људи ради да помогну Радовану иако он помоћ не тражи. До овог овчара дошли су људи из Крупња, Осечине, Лешнице и Лознице да га посете и уједно су му донели разне потрепштине како би Радован лакше зиму презимио. Он им се обрадовао и све их угостио, задовољан што још увек има добрих људи, али и рекао да у планини има свега шта му треба.

Ових дана пуцкета ватра у колиби подно Милетине косе, блеје тек пристигли јагањци из обора, а Радован Поповић удише слободно резак планински ваздух и дише пуним плућима. Слободан и свој у планини, на својој прадедовини коју је сачувао и удахнуо јој нови живот.

Т.М.С