НА КРАЈУ ПРОЈЕКТА “АКТИВИЗАМ ОСИ: окрени се, покрени се” – Ништа о нама без нас!

Према статистици, десет одсто светске популације или око 600 милиона људи, има неку врсту инвалидности, а код нас најмање 800.000. Један од десет Европљана има неку инвалидност физичког, сензорног, менталног или психичког карактера, односно 40 милиона људи, док тренд показује да са порастом светске популације, као и са порастом бројних узрока који до инвалидности доводе, број људи са инвалидитетом стално расте. “Ништа о нама без нас” – је мото светског инвалидског покрета који осликава суштину значаја активизма особа са инвалидитетом

 На основу свих истраживања, а нарочито према индикаторима из праксе, положај особа са инвалидитетом није нимало завидан. Генерално говорећæи, то је популација са највишом стопом незапослености, неповољном образовном структуром и са врло ниским

приходима, што их сврстава у ред најсиромашнијих грађана. Један од главних разлога таквог положаја је недовољна социјална подршка и друштвена искљученост услед које се суочавају са препрекама у остваривању људских права, са дискриминацијом, маргинализацијом, обесправљеношћæу. На то је указала и Иванка Јовановић, извршна директорка Националне организације особа са инвалидитетом Србије, саговорница ЛН на почетку серијала.

– Иако је, нарочито током последње деценије, дошло до значајних промена, посебно у нашој земљи, кључну улогу у томе су имале саме особе са инвалидитетом, односно уједињен инвалидски покрет, јер само особе са инвалидитетом и њихови правни заступници

имају пуни легитимитет да укажу на препреке са којима се суочавају и да понуде решења за

бројне проблеме који их сврставају у грађане другог реда. То свакако подразумева партнерство са осталим представницима цивилног друштва, као и са носиоцима власти јер се једино тако може радити на промени свести, прописа и праксе. Све заједно, то је такође у складу са мотом светског инвалидског покрета “Ништа о нама без нас”!

Свој живот у своје руке

Читав светски инвалидски покрет базиран је на активизму самих особа које су схватиле да свој живот морају узети у своје руке и да ћæе само тако моћæи да решавају проблеме, а да супротно томе, седење и чекање да они сами буду решени, нећæе довести до промена. О томе је говорила и Гордана Рајков, председница Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије.

– И наше али и искуство инвалидског покрета у свету говори да су се ствари мењале набоље за особе са инвалидитетом само онда када су саме особе са инвалидитетом схватиле да у томе морају да учествују. Ја сам у то чврсто уверена, јер политика и на националном и на локалном нивоу нама се, као особама са инвалидитетом, свакако бави пошто доноси законе и креира мере које утичу на наш живот. Наш је избор да ли хоћæемо да се то дешава мимо нас или да и сами узмемо учешћæа у томе. Ја мислим, да је, наравно, боље да и ми у томе учествујемо јер

се ради о нашим животима и квалитету живота који бисмо желели да имамо.

Дискриминација особа са инвалидитетом има више лица и није увек последица намере него и неразумевања и неосетљивости према проблемима са којима се оне носе. На то редовно

указује и Бранкица Јанковић,  Повереница за заштиту равноправности. У извештају за прошлу годину, после констатације да су донети Закон о кретању уз помоћ пса водича, Закон о употреби знаковног језика стоји и констатација: “Међутим, иако је нормативни оквир задовољавајућæи, особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и највише дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Сметње за равноправно укључивање особа са инвалидитетом у све друштвене односе почињу од сфере образовања и запошљавања, што додатно погоршава њихов положај услед изостанка ефикасне подршке за самосталан живот. Приступ објектима и услугама је значајно отежан или потпуно онемогућæен, ризици од институционализације су велики, док је њихова политичка заступљеност готово занемарљива. Посебно је лош положај жена са инвалидитетом, које су двоструко дискриминисане”.

– Након пола и националне припадности или етничког порекла, инвалидитет се као основ дискриминације сврстава на трећæе место. Свака десета притужба која нам је поднета, односно 11 одсто од укупног броја, као основ је имала инвалидитет – истакла је Повереница у разговору за ЛН најављујући да ће у све локалне самоуправе упутити “Водич за препознавање случајева дискриминације пред органима власти”.

Говори да би те чули

Положај и проблеми особа са инвалидитетом нису били тема у протеклој изборној камапњи ни на локалном ни на републичком нивоу. Пред одборнике Скупштине града до сада нису стизале иницијативе организација особа са инвалидитетом, а ниједан одборник који има инвалидитет никада није то истицао нити је јавно заступао особе са инвалидитетом. По речима Дејана Марковића, секретара Скупштине града, организације ОСИ захтеве, углавном, покрећу пред градском управом.

– Али, када бисмо погледали све одлуке које је донела Лозница, а које се индиректно ти-

чу и особа са инвалидитетом, сигуран сам да бисмо се изненадили колико смо области обухатили, и колико смо до сада учинили на побољшању њиховог положаја. На питање

зашто је скупштинска сала на спрату у згради без лифта, Марковић каже да је зграда давно пројектована и изграђена и да питање лифта никада није постављано, али да постоји један улаз у нову зграду који је прилагођен особама које се крећу у колицима.

Разговарали смо и са Љупком Михајловском, једином посланицом  са инвалидитетом у Народној скупштини Србије и Милијаном Сакић, једином одборницом са инвалидитетом у Скупштини града Лознице. Михајловска се креће уз помоћ колица и осетила је дискриминацију на својој кожи пошто је “привремено из техничких разлога” измештена од своје посланичке групе ДЈБ у последњи ред.  У разговору за ЛН истакла је да су људска права универзална и да корен сваке дискриминације лежи у систему државе. Сакићева се од детињства бори са парапарезом и степеницама пошто живи и ради у зградама без лифта, каже да је спремна да покреће питања као одборница владајуће СНС и сматра да  треба размислити о отварању локалне канцеларије за особе са инвалидитетом. Разговарали смо и са представницима свих локалних удружења ОСИ.  Испратили смо Први конгрес дијализираних

Србије на који су се  од дванаест представника министарстава, институција, стручних удружења, комисија и РФЗО одазвали  само представници Одбора за здравље и породицу Народне скупштине РС и локалне самоуправе која је била покровитељ. Забележили смо покретање позивног центра УОСИ “Лагатор” у којем је посао нашло осам особа, иницијативу Међуопштинске организације слепих Србије да се у Лозници коначно обезбеде звучни семафори и тактилне траке и захтев РВМИ да им се врати конфискована вила “Дрина”.

Током шестомесечног пројекта забележили смо и више лепих људских прича и успеха – испратили смо на Параолимпијске игре Лозничанина Здравка Савановића, јединог стрелца на свету без обе шаке и једног ока, дочекали слабовидог Крагујевчанина Горана Николића на циљу његовог 45. маратона.  Поделили смо радост Биљане Крстић када је кренула на факултет и најавили њену нову књигу прича о животу “у свету таме” и животни оптимизам Драгослава Полића, познатог економисте, који је без ноге остао у студентским данима, а данас живи пуним плућима, вози бицикл, мотор, аутомобил, пеца и поручује да на свет треба гледати очима деце.

З. В