КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (13) – Доста смо били сировинска база и неискоришћена шанса

КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (13) – Доста смо били сировинска база и неискоришћена шанса

miroslav-malesevic-2

Пољопривреда је била највећа жртва бројних друштвено-политичких промена у Србији. Подстицаји примарној биљној или сточарској производњи неће решити основни проблем домаћег аграра, а неће ни определити младе да своју будућност вежу за пољопривреду.

Изградња модерних прерађивачких капацитета, у којима би произвођачи имали одлучујући пакет акција, мора бити наставак производње – наводи у ауторском тексту за ЛН проф. др Мирослав Малешевић и истиче да  без способних научних и стручних радника овај посао не може изнети политички фактор

О потенцијалу домаћег аграра се веома често говорило, још од периода интензификације, од далеке 1956. године. Није било политичара који бар једном нису поменули могућности које производња хране у Србији пружа. Данас, после 60 година такође се говори о потенцијалу, али сада о неискоришћеним шансама домаћег аграра. Ако се ослонимо на статистику Србије, најсветлији период у развоју домаће пољопривреде је био од 1975 – 1990. године. Према приносима, броју стоке, извозу разних производа прерађивачке индустрије, повезаности науке и праксе итд. ово је био период који до данас није достигнут по својим резултатима, јер у том периоду смо могли да се меримо са скоро свим водећим државама Европске уније по постизаним резултатима у ратарству, сточарству, воћарству или виноградарству. Носиоци развоја су били велики, заокружени системи – агрокомбинати. Њиховим распадом и уништавањем урушила се укупна повезаност примарне производње и прехрамбене индустрије. Урушиле су се и сеоске задруге, као и  Здружни савез, које су се ослањале на велике агросистеме. То је био заправо почетак стагнације и касније и заостајања домаће пољопривреде за светом.

Транзиције и распад велике Југославије представљали су не само личне, индивидуалне стресове, већ су то били удари на укупну привреду. Пољопривреда је била највећа жртва бројних друштвено-политичких промена. Под маском бриге за прехрамбену сигурност грађана Србије, примарна производња је систематски уништавана и раубована.

Завршни ударац пољопривреди је заправо задала одлука демократски изабране власти да промени цео друштвени систем и уведе капитализам и такозвану тржишну економију. Доношени су закони, уредбе, правилници и други документи, који су убрзали преузимање државне својине (значи народне имовине) створене на терет свих грађана, од стране нових бизнисмена. На крају тог процеса се показало да су жртве транзиције заправо примарни произвођачи, поготово мали фарнери. Данас живимо у таквом амбијенту. Малим произвођачима се намећу “квалитет”, “квантитет” и “континуитет” за њихове производе. Без стратегије на дужи рок више ниједна производња није извесна. Не постоје партнерски односи у виду акционарства. Све се свело на отрцане флоскуле: тржиште ће регулисати све.

Најтужнија последица транзиције је напуштање села млађих људи, који не виде перспективу у производњи хране. Из наведених чињеница се може донети оцена о стању у домаћем аграру. Како даље је питање над питањима. Да ли се у пољопривреди могу применити модели које држава Србија примењује у индустрији? Сви смо свесни да без прерађивачке индустрије не може опстати ни примарна производња било које врсте. За страна тржишта нисмо спремни, а домаће је тесно. У међувремену су у Србију стигли трговачки ланци и други “инвеститори” који профит износе. Њихове губитке углавном покрива држава. Инвеститори имају свој интерес и не занима их квалитет живота произвођача. То се од њих и не очекује. Али смета нам свима што се “инвеститорима” за сваког запосленог радника дају велика буџетска средства. С друге стране подстицаји примарним пољопривредним произвођачима су минорни. Без озбиљних директних подстицаја домаћи произвођачи не могу бити конкурентни колегама из Европске уније.

Подстицаји примарној биљној или сточарској производњи неће решити основни проблем домаћег аграра, а неће ни определити младе да своју будућност вежу за пољопривреду. Потребна је надградња. Изградња модерних прерађивачких капацитета, у којима би произвођачи имали одлучујући пакет акција, мора бити наставак производње. И то неће бити довољно ако се не пронађе довољно простора на страним тржиштима. Управо овде треба да дође до изражаја квалитет домаћих производа, који нам пружају клима, земљиште, традиција и искуство произвођача.

Пропуштена је прилика за брендирање домаћих врхунских и јединствених производа пре 10 – 15 година. Није међутим прекасно за то.

Према томе, да би се начинио искорак из данашње ситуације потребно је озбиљно бављење пољопривредом и њеним могућностима. Доста смо били сировинска база и неискоришћена шанса. Без способних научних и стручних радника овај посао не може изнети политички фактор. Можда треба поменути и веома важну улогу наше све бројније дијаспоре у промоцији аграрних производа из Србије. Требало би сви да будемо и дискретне патриоте по угледу на држављане напреднијих земаља од нас. Оптимистички делује ова опсервација зато што решења постоје.

Аутор је професор Пољоприведног факултета у Новом Саду и дугогодишњи директор Института за ратарство и повртарство “Нови Сад”.

slike_vesti-logoi-ministarstvo_kulture

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )