НАШИ СМО – Бездан
За нас се може применити крилатица “луди к’о струја”. О нама је већ уврежена мисао да смо оптимисти и онда када тунел нема рупу на другој страни. Кажу да се често шалимо на сопствени рачун, мада не избегавамо да поткачимо било кога другог, да смо гостопримљиви, дружељубиви и увек расположени за кафу, мезе, једну с ногу или ‘ладно пиво пред продавницом. То о нама, углавном, мисле странци када сврну у наш крај или када их неко од наше гастарбајтерске родбине доведе у свој завичај, да се похвали како се то живи у Србији. Није ретка ни она поштапалица нашег света када дође из туђине, скрхан радом и дисциплином Запада, па констатује да нигде нема наше лепе Србије. Прасићи на ражњу некако иду уз нашу трпезу када дочекујемо важне госте, као и сарма, кување и супа на говедини.
Дакле, ова идилична скица нашег менталитета траје ли, траје. Године пролазе, а ми и даље, као, исти. Владари се мењају, странке и политичари, а од државе у којој сам рођен остало је само сећање. Колико их је било до ове садашње, нећу пребројавати, али има тога, поприлично. А ми, као, и даље исти. Јесмо ли, или смо се ипак променили? Ето, читајући новине и гледајући ТВ, логично би било да се запитамо шта је од онога о нама заиста остало.
Ако већ не жалимо када чашћавамо, нити да странцу или невољнику обезбедимо помоћ каква му треба, како је могуће да се међусобно сатиремо? Нема дана да неко некога није претукао до смрти, да неко некога није убио из неких неразумних разлога и тако даље. На екранима готово да нема смеха, само сузе, јецаји, јад и црна хроника. Тешко је одупрети се утиску да сваки дан силазимо по један степеник ниже и да смо већ одавно испод подрумских просторија. Где је врх тог гостољубивог, срдачног, поштеног, радног, истинољубивог солитера, који смо давно изградили. Докле ћемо силазити? Плашим се да смо постали онај бездан без дна о којем је певао Балашевић. Као да смо стигли “равно до дна”, о којем је певао Штулић. Колико је остало од Миланове “Само пар година за нас” или опет треба да ускликнемо Борину “Погледај дом свој, анђеле”! Кавез, затвор, бунар, подрум. Има ли кључа за нашу браву, да нас неко откључа и пусти у свет, или закључа, па да више не чинимо грешке у корацима? Не чини ли вам се да смо сви потпали под један поклопац, који је много мањи од лонца, али претендује да порасте и прекрије и највећу шерпу? Некако, није нормално да један играч игра у сваком спорту, да плеше уз коло и ламбаду, да један музичар свира и џез и гусле, да све креативности стижу из једне главе. Не иде, треба распоредити снаге, знања и хтења. Предахнути треба кад си уморан, а не и даље срљати и викати – могу још, нека ме, не дирајте ме, не спутавајте ме…, могу! Сигуран сам да снаге имамо у неком ћошку свог мозга да се издигнемо, да уздигнемо главу, да коракнемо напред, без поскакивања уназад. Прошлост је некима била лепша, али у будућности то треба да имају и наша покољења. Нисам сигуран да ће моћи сами себи да је изграде јер, како често чујемо, скоро да дете не може ни да прдне, а да му родитељ претходно није обезбедио комфоран простор за ту потребу или му утабао терен за наредни корак. Да случајно не омакне. Да Ноле није тренирао, не би му помогле стотине мајки и тајки. Наравно, подршка родитеља, и породице уопште, треба да постоји али не и илузија да ће дете стићи до циља тако што ћемо му то “преко реда” обезбедити. Волео бих да наши потомци уживају у благодетима за које им ми данас постављамо чврсте темеље, али, ваљало би и сами да до крова поставе коју циглу у зиду.
Зато, излаз је, можда, у разгибавању, буђењу из дремежног стања и преузимању конкретних корака. За почетак, почистимо лишће из дворишта, да га ветар не разноси по комшијином, умијмо се хладном водом, па сложно у нове победе! Да коначно затрпамо тај бездан без дна. Онда ми је зазвонио будилник и кренуо сам у нови дан.
Слободан Пајић
