КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (12) – Једини спас је интересно удруживање пољопривредника

КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈЕ ШАНСУ (12) – Једини спас је интересно удруживање пољопривредника

miladin-sevralica-1

Пољопривреда је једина извесна људска делатност јер обезбеђује храну за људе, а данас све више и сировине не само за различите гране у којима се производе пољопривредно-прехрамбени производи – већ и за непрехрамбене потребе (биоенергија). У претходним миленијумима пољопривреда је зависила углавном од природних услова. Данас, поред зависности од природних услова, на економски положај пољопривредника превасходно утичу (не)регулисани односи између учесника три сегмента агропривреде (агробизниса): предфармерског – који обезбеђује репроматеријал и механизацију, фармерског (биљна и сточарска производња) и постфармерског – који обухвата различите групе делатности (од прехрамбене индустрије, преко унутрашње и спољне трговине, до банкарства, образовања и науке). И посебно од (не)одговарајуће аграрне и руралне политике – истиче у ауторском тексту за Лозничке новости проф. др Миладин Шеварлић

 

Пољопривреда Србије се данас налази на размеђу између две клетве:

– светски познате јеврејске клетве “Дабогда имао, па немао!” – јер смо потпуно уништили или довели на руб пропасти наш предфармерски (“Змај”, “Раковица”, “ИМТ”, “Азотара”, “Прахово”, “Зорка”, …) и постфармерски сектор агропривреде (“Србијанка”, “29. новембар”, “Фиделинка”, Институт за стрна жита у Крагујевцу, “Агробанка”, …) и у бесцење распродали највећу компаративну предност (уређене земљишне комплексе наших пољопривредно-индустријских комбината и изворишта воде, а ускоро, вероватно, и преостало државно земљиште и шуме) и систематски пљачкали задружну имовуну и уништавали задруге као организације без којих преко 99 одсто од 628 хиљада породичних пољопривредних газдинстава тешко могу да буду економски одржива; и

– мање познате али још опасније  клетве “Семе ти се затрло дабогда!” – коју су маркетинг менаџери “Монсанта” циљано искористили и продајом светског лидера у производњи ГМО зарадили 66 милијарди УСА долара!

Србија земља органске пољопривреде

Србија је, ипак, захваљујући Закону о ГМО (2009) и активистима против ГМО, као једна од 38 земаља у којима је забрањен узгој ГМО, једина држава у свету чији су легитимни државни органи – одборници у 127 скупштина општина и градова (преко 75 одсто од укупно 169 локалних самоуправа) једногласно усвојили Декларацију о забрани увоза, узгоја, прераде и промета ГМО и производа од ГМО. То указује да су општенародне активности “одоздо навише” далеко успешније у заштити националних интереса, него активности “одозго наниже” и препуштање судбине народа и државе у руке “свемоћних” политичара који су у већој мери подложни утицају иностраних лобиста и “преко ноћи” од “бораца” за националне интересе постају интересни “заступници” глобализације производње и либерализације трговине по диктату иностраног крупног капитала. С обзиром на практично плебисцитарно опредељење локалних самоупра против ГМО, евентуална промена нашег рестриктивног Закона о ГМО не би смела да се догоди без претходног референдумског изјашњавања народа да ли су “за” или “против” Србије без ГМО!

Опстанак Србије без ГМО / ГМО-фрее Сербиа је једина компаративна предност и већ годинама неискоришћена шанса да извозимо наше више вредније прерађевине од житарица, уљарица, поврћа, воћа, млека и различитих врста меса са тржишно препознатљивом робном марком Без ГМО / ГМО-фрее. Уместо тога, Србија као други европски извозник соје и десети светски извозник кукуруза који нису генетички модификовани и даље у оквиру групе земаља које су основале Дунав соју / Данау соyа  извози генетиèки немодификоване сировине (соју, кукуруз и др.) у Аустрију и друге земље ЕУ – а од њих увозимо далеко скупље пољопривредно-прехрамбене производе (јаја, млеко, месо и прерађевине) са робном марком Данау соyа!?

Поред задржавања статуса Србије без ГМО, треба да се угледамо на Данску, која је ограничила максималну величину фарме на 300 хектара – уз обавезу фармера да са својом породицом живи на фарми и, једина је земља у свету, која је донела Стратегију развоја органске пољопривреде – којом је у следећих 25 година планирана конверзија целокупне садашње индустријски организоване конвенционалне у органску пољопривреду. То би био добар модел и стратегија примерена српској пољопривреди са великим бројем малих газдинстава. А економски (смањење трошкова инпута индустријског порекла: минерална ђубрива, хемијска средства, тешка механизација са великом потрошњом фосилних горива) и неекономски ефекти (заштита земљишта, водотока, флоре и фауне, здравља пољопривредника и потрошача хране) значајно су већи и на општу друштвену корист него што је повећање субвенција за покриће већих трошкова радне снаге у органској пољопривреди!

Ако хоћемо, можемо

Укратко, српска пољопривреда постаће не само обећавајућа већ и реализована шанса када се, по угледу на примере добре аграрне и руралне праксе у земљама ЕУ и другим:

– забрани продаја продаја пољопривредног земљишта и других природних ресурса страним купцима – по угледу на Мађарску;

– ограничи посед породичног пољопривредног газдинства до 300 хектара уз обавезно становање чланова породичног домаћинства на газдинству – по угледу на Данску;

– организује економски интересно удруживање пољопривредника у специјализоване задруге (ратарске, повртарске, воћарске, сточарске, …) чији задругари би били сувласници прерађивачких и продајних капацитета или би се економски односи регулисали кроз више облике међузадружне сарадње између пољопривредних, прерађивачких и потрошачких задруга – по угледу на Данску, Француску, Италију …

– подстицати са 20 одсто већим бесповратним средствима организовање “машинских прстенова” ради заједничке набавке и коришћења пољопривредне механизације – по угледу на Немачку;

– обнове штедно-кредитне задруге – као што су функционисале у систему СПБ “Агробанка”;

– уместо суфинансирања страних инвеститора у секторима агропривреде, државно-задружним партнерством изградити 30-ак откупних, дорадно-прерадних и дистрибутивних центара у Србији – чији би сувласници били задругари као учесници у целини репропроцеса “од њиве до трпезе”;

– вратити категорију насеља “село” – која је Пописом из 1981. године избачена као посебна и најбројнија територијална категорија и сва насељена места разврстана на две групе: градска (193) и (за)остала, односно подгрупу “остала насеља” (4.542 насеља) поново поделити на две подгрупе насеља: “села” и “варошице”;

– повећати аграрни буџет на минималних пет одсто укупног буџета а закинути целокупни једногодишњи аграрни буџет у протекле четири године пољопривредницима вратити у три годишње рате;

– акредитовати Управу за аграрна плаања и почети коришћење предприступних фондова ЕУ (ИПАРД);

– повећати учешће буџетских подстицаја за задруге као облике економског организовања већег броја регистрованих пољопривредних газдинстава (РПГ) у односу на сада исти ниво подстицаја као и за појединачна РПГ физичких лица;

– повећати интернет трговину пољопривредно-прехрамбених производа без посредника између произвођача и потрошача;

– повећати подстицаје за развој делатности “око” РПГ: домаћа прерада производа са ознаком географског порекла, домаћа радиност, сеоски туризам, сакупљање и прерада шумских плодова и лековитог биља, прерада дрвета…

– изменити Закон о задругама и вратири одредбе о повраћају задружне имовине која је у периоду од 1953. године преузета од незадружних организација без накнаде, а задружне домове и утрине ставити на располагање сеоским насељима или задругама;

– прописати апсолутну предност младих власника РПГ која живе искључиво од прихода из пољопривреде и у селима у расподели државног пољопривредног земљишта које се даје у дугорочни закуп, нарочито незапосленим пољопривредним стручњацима – којих у Србија има преко 4,5 хиљада;

– обезбедити право првенства у закупу по 20 (обрадивог) или 50 ха (ливада и пашњака) државног пољопривредног и по 10 до 20 хиљада евра подстицаја без камате са роком враћања 50 одсто у периоду од 5 до 10 година за све младе брачне парове и незапослене пољопривредне стручњаке који не поседују РПГ а желе да се баве пољопривредом;

– обезбедити равноправност жена у домаћинствима РПГ за време породиљског одсуства и права на дечји додатак у односу на запослене у другим облицима радног ангажовања;

– укинути порез на приход од пољопривреде за сва РПГ величине до два хектара под поврћем и воћем односно до 10 ха под житима, индустријским и крмним биљем односно до 30 хектара ливада и пашњака …

Аутор је професор на Пољопривредном факултету у Београду, специјални саветник за агропривреду Економског института и народни посланик -члан Одбора за пљопривреду, шумарство и водопривреду

 

slike_vesti-logoi-ministarstvo_kulture

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )