СПОРТОМ ДО ЗДРАВЉА – ШКОЛСКИ СПОРТ (11) – Све  почиње игром

СПОРТОМ ДО ЗДРАВЉА – ШКОЛСКИ СПОРТ (11) – Све  почиње игром

ma

Од трчкарања по парку и игрица по унапред познатим правилима почиње припрема деце за укључивање у колектив, развијање осећаја припадности и жеље да се баве спортом. Важно је не инсистирати на резултату него на истрајности у покушају

Деца још од најранијег детињства кроз игру почињу да развијају друштвене вештине и начин размишљања, уче како да побољшају своје физичке  способности и да откривају себе. Како расту, деца стичу нове вештине и надограђују постојеће способности. Пењање, трчање, скакање и прескакање додатно развијају и оснажују њихова тела. Игре са правилима и неизбежан тимски рад имају важну улогу за децу школског узраста. То им помаже да развију сопствене физичке вештине и да вежбају сарадњу и узајамно разумевање Кроз спортске активности  уче како се треба смењивати са члановима своје екипе, како треба делити заједничко, поштовати своје вршњаке и уважавати правила.

– Најобичније трчкарање по парку, шутирање лопте испред стана, играње школице, а пре свега дружење са вршњацима изузетно је важно за здравље деце и њихову социјализацију. Неопходна им је подршка родитеља и подстицај на физичке активности још у предшколском узрасту. Не треба од њих да траже резултате и да их  тако усмеравају на неке своје неостварене жеље. Деца треба са осмехом да започну тренинг и да га тако и заврше. Већ у школи могу озбиљније да се баве спортом и ту је улога наставника огромна. Они треба да их подстакну на  бављење спортом, да им укажу на његов значај  за њихово здравље, како се не би дешавало да деца све више изостају са часова физичког – каже Марија Андрић, рукометашица клуба Лозница град, која је 2013. године проглашена и за најбољу спортисткињу града.

Истиче да јој је пријало то признање и каже да до њега не би стигла да није имала подршку саиграчица.

– Управо је тај осећај припадности колективу нешто најлепше у спорту. Кроз спорт сам упознала много пријатеља из свих крајева Србије, много сам пропутовала и упознала добре људе из различитих спортова. У колективном спорту зависимо једни од других. То има велики утицај на дешавања на терену током утакмице. Често се дешава да психички паднемо, али онда стигне подршка охрабрења како играчица на терену, тако и са клупе. Још је можда важнија подршка када нам иде добро. Е, то треба пружити деци, да доживе тај осећај припадности. Спорт треба да прихвате као игру, а уз подршку другара, наставника, родитеља свако се може остварити у спорту. Не могу сви бити врхунски спортисти и такмичари, ал и део екипе, макар и кроз подршку моги бити. Треба да пробају, није важно који је то спорт, много је важније да имају обавезу почев од самосталног паковања опреме. Важно је да тренирају, да слушају наставнике и тренере и да поштују своје дургове – истиче Андрићева.

Марија је почела активно да тренира рукомет у петом разреду основне школе, а по завршетку осамог разреда отишла је у београдсаку Црвену звезду где је остала десет  година. Наступала је и у Медицинару, новосадској Минакви, све суперлигашким клубовима. Истиче да јој је спорт много пружио и позива дечаке и девојчице да се опробају и они у неком спорту.

В. Ст.loznica-grb

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )