КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈА ШАНСУ (10) – Без гарантоване цене нема опстанка

КАДА ЋЕ ШАНСА ДА ДОБИЈА ШАНСУ (10) – Без гарантоване цене нема опстанка

dsc_0052

Милорад Алексић, пољопривредник из Јелава каже да се од пољопривреде може живети, али и да држава мора активније да  подржи развој пољопривреде иначе ће она и даље остати на папиру наша развојна шанса, док је, како каже, реалност нешто сасвим друго

Пољопривредом су се бавили родитељи Милорада Алексића (42) из Јелава па је и он одлучио да остане на имању. Не жали због те одлуке, али каже, да је раније од пољопривредне производње много више зарађивао, а да сада када се покрију трошкови једва нешто преостане.

– Зна се да онај ко се бави пољопривредом много и тешко ради и ту се тешко нешто може променити, али ако се може зарадити и тако обезбедити пристојан живот, онда се то све много лакше подноси. Тренутна ситуација није нимало повољна за сељаке. Човек мора да сваштари да би опстао. Да сам се определио само на ратарство или воћарство или узгој стоке пропао бих. Пшеница је добро родила, али имала је веома ниску цену, варирала је и цена свиња, кукуруз се  тренутно продаје по 8 динара за килограм у клипу, односно 12 у зрну, али нико га неће и поред ниске цене, литар млека се плаћа у откупу од 18 до 22 динара, купина готово да није ни откупљивана – једноставно права катастрофа. Почео сам да берем купину када је имала цену од 50 динара за килограм, предао сам пет тона и онда прекинуо брање јер је цена пала на 20 динара, а врло брзо је престао откуп. Сигурно ми је пропало двадест тона овог воћа. Малина је имала солидну цену па сам успео нешто да зарадим. Све до брања смо сами све радили и да није било тако не бисмо имали никакву зараду. На својим парцелама производим сву храну за стоку и то ме спасава, иначе да купујем храну био бих на чистом губитку – каже Алексић.

Цене диктирају откупљивачи

Милорад заједно са супругом, мајком и оцем обрађује 9,5 хектара у власништву и још осам под закупом. Има сву неопходну механизацију, највише сеје кукуруз, соју, пшеницу и детелину. Тренутно у тову има 50 свиња. Продаје и млеко, а тренутно има шест уматичених крава. Бави се и повртарством – посадио је купус на 50 ари, али и ту има доста проблема јер је откупна цена ниска. Малину је засадио на око хектар (заједно са јесењом коју  још увек бере), а купину на 50 ари.  Истиче да им није тешко да много раде, али сматра да је недопустиво да се држава измиче правдајући се слободним тржиштем, а да цене диктирају откупљивачи, односно накупци.

– Ма какво слободно тржиште. Ово је хаос. Увози се све и свашта и тако се обарају  цене наших производа што сељаке води у пропаст, а откупљивачи су посебна прича јер практично раде шта хоће. Нас, произвођаче нико ништа не пита. Држава мора активније да се укључи. Нико не контролише откупљиваче. Нама је потребно стабилно тржиште, а пре свега гарантоване откупне цене. Када би држава гарантовала откупну цену испод које се не може ићи све би било много боље. Могли би да планирамо производњу, шта и како да засејемо, једноставно имали би одређену сигурност. Овако без гарантоване најниже цене тешко да се можемо изборити са увозничким лобијем и откупљивачима. Некада су земљорадничке задруге биле ослонац пољопривредницима и било би добро да се задругарство поново активира, али неопходно је да и иза задрга стане држава, иначе од тога неће бити ништа – сматра Алексић.

Пољиопривреда је наука

Иначе, задовољан је приносима које остварује на својим њивама. Примењује сву неопходну агротехнику.

– Пољопривреда је постала наука и мора се пратити сва нова сазнања, мора се стално учити како бисмо дошли до већих приноса. Сарађујем са пољопривредним стручњацима и на терену примењујем сва нова достигнућа у овој области.  Без улагања у агротехнику нема високих приноса, па самим ти ни зараде. Улагања јесу велика, али може да се, и поред свих проблема, заради. У пољопривреду се мора стално улагати – сејати најквалитетније семе, користити најквалитетнија ђубрива у прописаним количинама, водити рачуна о заштити биља и сигурно је да ће род бити богат – каже он.

Алексић каже да користи субвенције локалне самоуправе и саветује и другим пољопривредницима да то чине. Редовно осигурава род малине и купине и добро му дође субвенција града.

– То је неопходно урадити. Нисам присталица улагања у заштитне мреже јер оне односе много новца, а не гарантују пуну заштиту. Много је боље осигурати род, поготово што град ту врсту осигурања субвенционише са 80 одсто. Требало би смањити папирологију јер мало ко од пољопривредника има времена да “јури” папире неопходне да би остварили неку субвенцију – каже Милорад.

Он се нада да ће се прилике у пољопривредној производњи променити и да ће се држава озбиљније укључити у њен развој. Ако се ништа не промени набоље не види перспективу за пољопривреду и младима саветује да пробају нешто друго, па ако им ништа друго не преостане онда да се окрену пољопривреди.

В. Ст.

slike_vesti-logoi-ministarstvo_kulture

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )