НАШИ СМО – Касарна

НАШИ СМО – Касарна

ja za nasi smoСви они који су провели део живота у касарни знају да тамо није комфор као код куће или у апартману кад одеш на летовање, али исто тако су могли да се увере да то и није никакав баук. Зграда ко зграда, само са више кревета у једној соби, ходником кроз који и зими и лети дува промаја како би се излуфтирала војничка обућа и мирис дрнча којим се чисти оружје, заједничким купатилом и чучавцима, које, обично, рибају они који током дана направе какав прекршај, не поштујући правила службе.

По дефиницији Википедије, “касарна је војни или полицијски систем зграда, у којем су смештени војници или војни полицајци. Унутар касарне се налазе просторије за спавање, санитарни чвор, те кухиња и просторије за официре”. Дакле, у тој дефиницији нема објашњења да касарна може бити изнајмљивана за смештај политичара или чланова владе, али, авај, није ни то ништа страшно, нити је прекршај обезбедити преноћиште на пар дана онима који нам кроје капу. Можда је некада била војна тајна причати о било каквим детаљима из своје касарне, да не би спољни непријатељ то искористио за какву диверзију, али данас лепо можемо да видимо и какве су собе у нишкој касарни “Мија Станимировић”, каква су ћебад, ормари, кухиња или прекривачи. Чак смо сазнали да тамо нема услова за женски део владе, па су им због тога обезбеђене собе у хотелу јер, рече неко, у касарни су купатила заједничка, а не иде да се министарке разголите једна пред другом или, још горе, пред мушким колегама. Првом топовско-хаубичком артиљеријском дивизиону, који је смештен у тој касарни, услови су сасвим уобичајени, а, како видимо на ТВ, седмодневни аранжман није много сметао ни министрима, ни премијеру.

Колико ће наша Србија уштедети захваљујући овој егзибицији, на аналитичарима је да утврде, али да је маркетиншки потез на нивоу, мора се једногласно признати. Седам дана у касарни брзо прође, али замислите да су поред смештаја, чланови наше владе морали да поштују и све друге војничке кодексе. Да тамо бораве у униформама, да устају у пет, гимнастику раде до пола шест, а онда јутарње активности, бријање, умивање и прање зуба пред постројавање и поздрав застави у седам. Кад дежурни касарне издеклемује дневне активности, у ред за доручак, а онда у учионицу или на полигон. Пауза за маренду око десет сигурно би и министрима била омиљени део дана, док за вечерње рибање и гланцање чизама црним ималином, нисам баш сигуран да би били одушевљени. Уз све то, да су им укинути мобилни телефони и телефони уопште, или, ајде-де, да им оставе једну говорницу која ради на ситан новац, али да пре тога кантину испразне од кованица, сумњам да би поднели. Замислите неког министра да седи на клупи испод липе, препуне жутог лишћа и уместо СМС поруке пише писмо, које не може послати док у граду не купи маркицу. А у град се излази само једном седмично или за викенд. Кад се сетим комада куване сланине, једног бареног јајета и кришке хлеба на плеханом тањиру, помислим, не би то било хумано данас дати министрима за софру. Мислим, многи од министара су одслужили ондашњу војску, али није исто бити у касарни као војак и као члан владе. Знам многе који су попут мене имали одређену одбојност према униформи и униформисаности уопште, без обзира на то што ме за тај период везују само лепе успомене. Чак са поносом могу да кажем да сам 12 месеци служио држави, онако, војнички, али ни слутио нисам да ће та држава после морати да се брани од себе саме. Да ће ратовати против оних који су је чували и бранити се од оних који су били у њеним скутима, под истом заставом. Ваљда зато и ово заседање владе у касарни некако ми није питко. Та песма ми није мила, као нека Диланова, попут “Као камен који се котрља” и у њој стихови “Никада се ниси осврнула да видиш гримасе жонглера и кловнова који су за тебе изводили своје трикове, ниси разумела да није добро пустити друге да примају ударце за тебе…”.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )