НАШИ СМО – Чуђење
Не знам када ћу престати да се чудим и љутим због неких друштвених “појава“, посебно ако се једна од њих понавља из године у годину. Знате ону: „Не могу се чуду начудити!“ Дакле, сваке године се зачудим што најстарија културна манифестација „Вуков сабор“ заузима све мање простора на националним фреквенцијама при томе мислим пре свега на РТС -ов први програм. Па зар ни минут у ударном „Дневнику“? Прва вест подметнута бомба у Њујорку и одмах потом обавестише „забринуту“ јавност да на „Прајду“, односно „Паради“ није било инцидената. Па и прошле године беше тако. Чини се као да су се свакодневном причом о том догађају призивали нереди и ломљава по Београду иако смо сви знали да је неће бити јер што власт жели, она то и може. Зато су их навијачи и ултрадесничари пустили да на миру и под заштитом дугиних боја и полиције поносно покажу ко су и са ким воде љубав. Све остало је било фолирање да би се одржала тензија која организаторима доноси публицитет и донације. Нема их током године, а онда недељу дана пре параде њихове вође добију невероватну медијску пажњу. Има их на свим телевизијама, у свим терминима, сви као одахнули што је све прошло како треба, нација одахнула, а када је већ одушевљење такво, где наћи место за „емисију“ о Вуковом сабору и његовом Тршићу, поготову ако се зна да је лањска, само мало „дотерана“ за ову прилику. Решење прикладно уложеном труду – Други програм у термину који се подударао са гостовањем првог човека српске владе на првом програму. Па ко воли културу, а ко политику.
А на Сабору, народном скупу, лепо време, мало кишице која није сметала, па сунце. Баш лепо. И беседа била на месту, и министар просвете рекао што доликује његовом звању. На програму први пут без позоришног игроказа, више музике него приче, нек се народ весели. Све остало као на вашару, лицидерска срца, пљескавице, пуне кафане, а нигде фискалног рачуна. Ништа ново, у појединим лозничким кафићима дају лажне рачуне на којима пише сачекајте фискални рачун који никада не донесу. Ако инсистирате, наљуте се. Посебно ме „фасцинирала“ продавачица сладоледа која сасвим случајно није имала да ми врати десет динара. Опростих јој. После чујем да ни другима није имала да врати исто толико. Ето, чега се она досетила. Ружно. Многи су приметили да има више аутомобила него посетилаца. У свој тој гунгули мештани се снашли боље од полиције. Испеглали њиве за паркинг места која су издавали за сто динара, да и они нешто зараде тог дана.
Сутрадан читам новине, о паради пуни ступци, а о сабору нађох текст само у „Политици“, у понеким другим само вест. Да се разумемо, нисам хомофоб, залажем се за слободу избора кога ћемо волети. Дајем предност над парадом свакодневној, истинској борби против дискриминације геј популације и свих других који се налазе под ударом осионости, нетрпељивости и примитивизма појединаца и целог друштва. Али, нека буде и парада, ако неко мисли да нас она приближава цивилизованим вредностима. Међутим, зашто то искључује традиционалне вредности на којима почивају темељи наше писмености и културе? Можда Вуков сабор није много медијски атрактиван, али је потребан да нас у време лаке забаве и глобалне естрадизације подсети ко смо, чему смо тежили и где смо се данас заглавили. Зато се већ годинама чудим зашто челници РТС не схватају његов значај. Да ли је издвајање нашег новца за пренос из Тршића већи проблем него за пренос „Жикине шаренице“ из Беча, а лети сваког викенда из неког другог града? Сабор је најстарија културна манифестација у земљи и сваки народ који држи до себе, држао би и до те чињенице и трудио се да је одржи и унапреди. Додуше, министар културе и информисања обећао је на прагу Вукове куће да ће „учинити све да се поново уведе пракса директног телевизијског преноса завршнице Вуковог сабора”и деловао је прилично искрено када је говорио о значају таквих манифестација. Имао је и неке нове идеје везане за саборски програм и Тршић “који треба сачувати од сваке естардизације.”
Да сачекамо, па да видимо.
Верица Мићић
P.S. Ваљда неће бити реконстукције владе или нових превремених избора.
