НАШИ СМО – Олимпијада

НАШИ СМО – Олимпијада

ja za nasi smoЦеремонија за сваку похвалу, пример спектакла, достојног манифестацији која окупља најбоље спортисте света, па термин преноса отварања Олимпјиаде у Рију и није био велики проблем за љубитеље оваквих програма. Ко није гледао директан пренос, репризно је могао да види наредног дана како се с поносом и осмехом који плени планету носи српска застава. Махали су и наш председник Николић и његова супруга. Нажалост, први спортски дани нису нам донели охрабрујуће резултате, било је пехова, али било је и губитака од, у том тренутку, бољих супарника на терену. Нолетове речи “Извините што сам вас изневерио” и сузе, дирнуле су многе, а највише мајке које су слабе на такве сцене, али исход његовог меча не може да засени све оно што је до тог дана учинио у белом спорту.

Међутим, оно што је првог дана ове седмице краткотрајно бацило сенку на Олимпијске игре јесте изношење предлога мандатара Александра Вучића за будуће министре у Влади Србије. Многи су очекивали неочекивано, као у “Великом брату” или неком сличном ријалитију, неки су давали своје прогнозе, а онда представа у којој ми се најупечатљивијом учинила премијерова најава да ће наредног дана пред посланицима изнети свој експозе и да ће то пробати да учини у стојећем положају, колико год сати да траје такав чин. Имена предложених министара, као ретко прошарана сланина, у маниру споја младости и искуства, мало старих и шест нових имена. Рекао бих да овај, сто дана очекивани излазак премијера пред народ, није много узбуркао чак ни чаршију, мало ко коментарише његову замисао и општи утисак ми је да људе више и не занима оваква представа. Ваљда их подсећа на пречесто репризиране серије на телевизијама, поготово онима са националном фреквенцијом. Чак и у неким медијима се наредног дана чешће апострофирала чињеница да будућа српска влада, ваљда 15. од обнављања вишестраначја, у свом саставу по први пут добија геј миистарку, него ко је министар просвете, културе или привреде. Стварно ми није јасно какве везе за просперитет и напредак напаћене и осиромашене земље има податак да ли неко осећа већу љубав према истом или супротном полу, да ли га већи жмарци прожимају када осети додир и пољубац истополног или другополног бића. Да ли је и овај детаљ део неког својеврсног “спектакла”, немам појма и не занима ме, али ме занима зашто се нечија сексуална наклоност уопште узима у обзир када се предлаже за министра-министарку. Па неће такав пред народом стајати и држати часове сексуалног васпитања или организовати геј параде, него ће, ваљда, бринути о томе ко је дужан да обезбеди извод из матичне књиге у неком процесу или неки други документ, како ће се одвијати настава у школама, да радници у култури буду цењени део друштва, а не понижена класа, где ће спортисти тренирати пре него што им организујемо дочеке у центру Београда, како ће сељак узгајати и пласирати своје производе и како купину, малину или млеко неће бацати и просипати низ друм! У земљи где циркус траје од 24. априла, када су били избори, до 8. августа, ваљда је битно нагласити ко је склон истом полу, а не питање чему нам је тај циркус уопште требао, када је пола владе остало исто.

Не волим ону чувену политичарску поштапалицу – “Желим да верујем” или “Хоћу да верујем”, али, искрено, употребио бих је овај пут уз додатак реченице да ће нам после “стабилизације” коначно доћи успињања ка државама које живе боље и нормалније од нас.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )