АКТИВИЗАМ ОСИ: ОКРЕНИ СЕ, ПОКРЕНИ СЕ (1) – Проблеми се неће решити сами од себе

Од овог броја ЛН ће објављивати серијал текстова посвећених активизму особа са инвалидитетом. Циљ пројекта који је подржало Министарство културе и медија јесте да подржи и подстакне удружења и особе са инвалидитетом да отворе питања која их тиште, а истовремено да подигне сензибилитет целог друштва за њихово решавање. О значају активизма ОСИ разговарали смо са Иванком Јовановић, извршном директорком Националне организације особа са инвалидитетом Србије (НООИС)

 

Зашто је важан активизам особа са инвалидитетом?

 

– Особе са инвалидитетом су део цивилног друштва али онај део који је, попут осталих маргинализованих група, дискриминисан и често недовољно видљив. Припадници ове маргинализоване групе су неретко вишеструко дискриминисани и то не само по основу инвалидности, већ и на основу пола, националне или верске припадности, по основу социјалног статуса итд, што их додатно маргинализује и дискриминише по више основа истовремено.

Према статистици, десет одсто светске популације или око 600 милиона људи, има неку врсту инвалидности. Један од десет Европљана има неку инвалидност физичког, сензорног, менталног или психичког карактера, односно 40 милиона људи, док тренд показује да са порастом светске популације, као и са порастом бројних узрока који до инвалидности доводе, број људи са инвалидитетом стално расте. Према проценама, у нашој земљи око 800.000 људи припада овој категорији.

На основу свих истраживања, а нарочито према индикаторима из праксе, положај особа са инвалидитетом није нимало завидан. Генерално говорећи, то је популација са највишом стопом незапослености, неповољном образовном структуром и са врло ниским приходима, што их сврстава у ред најсиромашнијих грађана. Један од главних разлога таквог положаја је недовољна социјална подршка и друштвена искљученост услед које се суочавају са препрекама у остваривању људских права, са дискриминацијом, маргинализацијом, обесправљеношћу.

Иако је, нарочито током последње деценије, дошло до значајних промена, посебно у нашој земљи, кључну улогу у томе су имале саме особе са инвалидитетом, односно уједињен инвалидски покрет, јер само особе са инвалидитетом и њихови правни заступници имају пуни легититемитет да укажу на препреке са којима са суочавају и да понуде решења за бројне проблеме који их сврставају у грађане другог реда. То свакако подразумева партнерство са осталим представницима цивилног друштва, као и са носиоцима власти јер се једино тако може радити на промени свести, прописа и праксе. Све заједно, то је такође у  складу са мотом светског инвалидског покрета “Ништа о нама без нас”!

Читав светски инвалидски покрет базиран је на активизму самих особа које су схватиле да свој живот морају узети у своје руке и да ће само тако моћи да решавају проблеме, а да супротно томе, седење и чекање да они сами буду решени, неће довести до промена. Још пре више деценија, у Америци где је све почело, постало је јасно да је маргинализовати особе са инвалидитетом и подстицати их да остану зависне скупо и у супротности са концептом људских права. Оснаживати особе са инвалидитетом од стране самих особа са инвалидитетом да воде самосталан живот и да својим радом  дају допринос друштву је са социјалног и економског становишта корисно, а са становишта људских права једино исправно и прихватљиво.

 

Шта се променило у положају особа са инвалидитетом од 2007. године оснивањем НООИС?

 

– Један од предуслова и гараната за остваривање људских права и равноправности свих људи јесу међународни документи, односно законска регулатива. Особе са инвалидитетом су у могућности да живе као равноправни грађани и дају допринос друштву само ако им се пруже исте могућности као и другима. Квалитет живота грађана једне земље најважнији је показатељ њеног цивилизацијског развоја, а постојање свести о различитостима чланова друштва предуслов за његово остварење.  Зато људска права особа са инвалидитетом треба унапређивати из истих разлога због којих унапређујемо права свих других људи: због рођењем стеченог достојанства и вредности сваког људског бића. Из свих наведених разлога важно је да свака национална држава има осмишљену политику подршке особама са инвалидитетом и пуне укључености у заједницу. Да би се то остварило, 2007. године је основана Национална организација особа са инвалидитетом Србије као кровна организација са циљем да заступа права и интересе особа са инвалидитетом свих категорија – телесних, сензорних и са интелектуалним сметњама.

Једна од најважнијих активности НООИС је заступнички рад, односно континуирано праћење примене прописа, измене и допуне постојећих и, или, доношење нових прописа, слање предлога амандмана надлежним скупштинским одборима, сарадња са народним посланицима, активно учешће у доношењу нових закона и подзаконских аката, стратешких документа, учешће у радним групама, реаговања на кршења људских права.

Од оснивања до данас, НООИС је постао незаобилазни партнер како ресорном министарству – Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектору за заштиту особа са инвалидитетом, тако и осталим министарствима, Народној скупштини РС и скупштинским одборима, разним другим институцијама и независним државним органима. У сарадњи са њима, НООИС је кроз заступнички рад доставио на стотине предлога  амандмана на огроман број закона, од којих су многи постали део законодавне регулативе и праксе.

Посебно истичемо учешће представника НООИС у доношењу следећих закона: Закона о ратификацији Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом, Закона о забрани дискриминације (посебног и општег), Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, Закона о социјалној заштити и пратећих правилника, Закона о социјалном становању, Закона о  уређењу простора и изградњи и изради новог Правилника о стандардима приступачности, Закона о јавним набавкама, Закона о играма на срећу, Закона о задужбинама и фондацијама, Закона о здравственој заштити, Закона о пензијскоинвалидском осигурању, Закона о заштити права особа са менталним сметњама, Закона о железници, групе закона из области образовања и васпитања и других прописа.

У све прописе, било оне опште, системске који су од непосредног значаја за особе са инвалидитетом, НООИС је настојао да угради елементе недискриминације по основу инвалидности.

 

Који проблеми особа са инвалидитетом су се показали као најтеже решиви и како видите могућност њиховог решавања?

 

– Предрасуде и стереотипи којима смо сви у већој или мањој мери контаминирани, воде у индиректну, али не мање опасну дискриминацију, а она се испољава на разне начине, кроз говор, понашање, испољавање ставова, нечињење и слично, а то је немогуће забранити или укинути доношењем неког закона.

Такође, остваривање једнаких могућности чиме се људима омогућава равноправност у свим областима живота, не може се постићи по аутоматизму, иако једнака права односно исте могућности треба да важе за све људе, без обзира на пол, класну припадност, културу, језик, менталне или физичке могућности, националну или религијску припадност. Дакле, из тога проистиче да су потребе сваког појединца подједнако важне и да то треба да буде основа планирања сваке политике, која мора да осигура сваком појединцу једнаке могућности учешћа.

Особе са инвалидитетом су чланови друштва и имају право да остану у својим локалним заједницама, у својим домовима, са својим породицама. Они треба да добију подршку друштва која им је потребна у оквиру редовних структура школства, здравства, запошљавања, социјалних и свих других  служби. Са друге стране, треба да имају и једнаке обавезе, као и остали чланови друштва. Једнаке могућности подразумевају: поштовање принципа правичности, оспособљавање, поштовање појединца, превазилажење предрасуда, уклањање баријера, поштовање различитости. То су такође дуготрајни процеси који су део одговорности целог друштва, а нарочито нас који смо део инвалидског покрета.

Поред ових проблема који проистичу из развоја свести и бројних друштвених предуслова, процеси деинституционализације и децентрализације система социјалне заштите такође представљају једне од кључних сегмената у процесу демократизације друштва које се креће у правцу европских интеграција. Основни циљ тога јесте стварање ефикасног система социјалне заштите у функцији задовољавања основних потреба грађана, уз развој сервиса и услуга на локалном нивоу, примерених стварним интересима и потребама грађана и грађанки са инвалидитетом.

З. Вишњић