НАШИ СМО – Дно дна
Годинама, које су се претвориле у деценије, мислим да смо дотакли дно и да више немамо где осим да пођемо ка врху. Међутим, изгледа да је дубина непрегледна, што би се рекло, рупа без дна, а оно што је најгоре, и додатно убразава потонуће, је стварност у којој је систем вредности није поремећен него га уопште више нема.
Опет је дошло доба када је много лепше гледати дневник на националним тв станицама јер се, према ономе што чујем, све боље и боље живи. Све сам напредак, бољитак, инвестиције, нова радна места, подршке, признања, уважавања, светла будућност. Све у стилу “много нам је добро, а тек ће да буде”. Можда, али већина ствари ван екрана није таква. Људи су се много променили. Границе су померене наниже, све је дозвољено, а они који би требало да воде и одлучују, на свим нивоима, углавном се понашају као свезнајући. Нико од таквих неће “дворску луду”, већ их прати гомила тапкача по рамену. Мој резон је једноставан – ако имам нешто на носу, пријатељ ми није онај ко то види, а ћути, већ онај који ми укаже на то. Данас се то указивање углавном схвата као напад, као и критика било које врсте, и углавном флеке сви виде, али ћуте. Уколико неки баш хоће да укажу на то “нешто” онда им се мора, благо или другачије, скренути пажња, па и ударити нека пацка јер другачије мишљење само ремети пут напретка. Квари склад и можда још некога подстакне да мало мисли и својом главом, као што песма каже “нека твоја глава буде само твоја брига, не дај да јој говоре, нека сама открије”. Али та глава хоће плату, положај и друге ствари па ретко мисли, или не говори што мисли. Незадовољних има, а кад се незадовољство дуго скупља почне да кува, ври и на крају покипи. Кад год се деси нешто слично овоме у Житишту, за онога ко је починио злочин углавном мештани кажу “био је миран и тих”, јок носио је мајицу са натписом “масовни убица”. Е, а онда долази део где, неки што се само зову медији, крену да развлаче причу до бесвести. Све у стилу шта је пре убиства убица рекао ујаку, да ли се стрини “нешто предвиђало”, на којој страни убица спава у затвору, па детаљи о жртвама, као то диже тираж. Да ли је нормално друштво у коме се то најрадије чита?! Да ли је нормално друштво у коме постоји телевизија са националном фреквенцијом на којој се људи најгадније, најстрашније, највулгарније вређају, а све без реакција надлежних служби, већ се та станица поноси највећом гледаношћу?! Ко је наумио, успео је да нас навикне да је све ненормално нормално и све је тачнији онај графит из деведесетих – Ко овде не полуди, тај није нормалан! Дошло је време када је готово храброст бити нормалан и када таквима није лако. Виде да гори од њих, кварни, подли, превртљиви, лењи, неспособни, пролазе боље, објашњење је да су се “снашли”, а оправдање -”нисам једини”. Диплома, парче папира до ког се стиже никад лакше, пресудно је уз подразумевано чланство, а знање, способност и рад, вредности су трећег реда. Бахатост је узела маха. Дошло је време кад паметан човек јасно види нечасне радње, али је немоћан. За сваку накарадност починитељи имају “логично” објашњење и још боље образложење, па ко да примедбу испадне будала. Паметни су углавном заћутали, утврдили стање на терену и чекају да се ствари среде, али неће саме. Млади су све схватили. Да ли сте прочитали говор матуранткиње Јоване Тодоровић, која каже да су четири године проведене у Зрењанинској гимназији биле низ животних лекција. Правда не постоји! Једнакост је илузија! Разлике су непомирљиве, а унутаргенерацијска блискост је давно превазиђена! За комфоран пролазак кроз Зрењанинску гимназију пожељно је имати везу… За ученике, као и за њихове родитеље, од круцијалне важности је да схвате да је диплома само папир који служи за излагање у витрини. Диплома је ништа, ако иза ње не стоји трајно усвојено знање. Али шта то вреди у земљи где највиђенији људи имају, благо речено, сумњиве дипломе и докторате и због тога нити црвене нити неко реагује. У земљи где информатика у 21. веку није обавезан предмет јер школе нису опремљене за то?!
Али коме је до размишљања кад је лето? Прочитах да нам следе “златне године”. Што се мене тиче, нека буду и сребрне само нека већ једном стигну.
Т.М.С
