НАШИ СМО – Пристајање
Част. Поштење. Достојанство. Понос. Самопоштовање. Све то изгубило је на некадашњем значају и за “успешан” живот нису више врлине, већ сметња. Устукнуло је последњих деценија пред ПРИСТАЈАЊЕМ. Одсуство тих некадашњих врлина, обогаћено додатком да је неко и “члан”, даје коктел за успех, а ниво успешности зависи од личних афинитета и вредновања.
Пристали смо да нам у продавници без извињења и питања не врате кусур од неколико динара, пристали смо да дете добија слабију оцену од школског друга иако вредно учи, али његови родитељи испред имена имају титулу, бизнисмени су или тако неко, пристали смо да седимо у чекаоници сатима док други улазе преко реда, пристали смо да ћутимо и радимо “као коњ” за бедну плату, да колега пландује на радном месту, а ми падамо с ногу. Пристали смо да нам дете долази кући у ситне сате, да нам дрско одговара, диже глас на нас, псује као кочијаш, пије нам живце на сламку, “само да је живо и здраво“.
Пристали смо да нас у локалном, општинском, градском или националном парламенту представљају свакојаки типови. Некима не бисмо орах узели из руке ни дали две нацртане овце на чување, а поверили смо им да одлучују о нашем животу доношењем свакојаких скупштинских одлука. Пристали смо да нас годинама лажу, пуне мозак празним причама у стилу “коме верујете, својим очима или нама”. Отупели су нас и претворили у оне који пристају на све правдајући се да ионако не можемо ништа да урадимо. Сутра да почне наплата дисања кисеоника, и ту бисмо таксу плаћали и гунђали како то није нормално, али би нам она рајинска психологија поново завезала руке да се учини нешто против. Све то користе они који су укапирали правила игре и чији су образи тако одебљали, да их ништа не може постидети. Зарад радног места, ситног унапређења, положаја, савијају се леђа, лиже попљувано, мења мишљење, страначка књижица, иделогија се не мења јер је никад такви нису ни имали осим оне “у се, на се, и пода се”, остало није важно. Човек говори о другоме све најгоре, а онда одједанпут постане највећи бранилац његовог лика и дела. Чак се ни малчице не зацрвени, теши себе није једини, да то није урадио не би решио егзистенцију. Таквима није јасно да ће када једном спусте панталоне и наместе се, у тај положај бити стављани сигурно више пута. Све док не буду изгустирани и шутнути. Пристајање траје, а године пролазе у животарењу и чекању бољих дана. Одавно не чух нови термин, била је помињана ова 2016, али је скоро пола оде, а бољитка нигде.
Сигуран сам да би наши преци, они што су крварили на Церу и Гучеву, да могу да нас виде, умрли од срамоте. Да ли су они пали за Србију која ни 17 година после НАТО агресије није подигла споменик херојима са Кошара, голобрадим војницима који нису узмакли иако је разум говорио да је голема сила пред њима. Они нису пристали да савију кичму, нису узмакли, а њихова држава уместо да им се одужи, да нове генерације уче о том светлом примеру, пушта забораву да их победи када није војна сила. Каква је то држава у којој војник нема новца да купи протезу за око изгубљено на Кошарама, ни да нормално одгаја својих седморо деце, већ саборци организују хуманитарне акције?! Зар су они, и они пре њих, пали да би у 21. веку људи у фантомкама рушили по престоници и да ни после месец и по дана јавност нема озбиљну информацију о томе. Зар су и они и ми заслужили Народну скупштину, част изузецима, која обећава да могу на одмор и “Фарма” и “Парови” јер ће ово бити сигурно “јаче”, само што, нажалост, нема избацивања.
Пристајање на много тога већину је довело на ниво да је срећа имати посао, иначе Уставом загарантовано право, редовну плату, било какву, и бити жив и здрав. Све преко тога резервисано је за оне који раде за “наше боље сутра”, пошто су себи обезбедили много боље данас. Уз веће или мање, свесно или несвесно, али уз наше пристајање. Да га нема, не би много тога нама, а ни њима, било овако.
Т.М.С
