НАШИ СМО – Мај
Ко ми убудуће каже да је мај најлепши месец у години и да обележава пролеће као најлепше годишње доба, одмах ћу га посадити пред рачунар и показати му архиву фотографија које сам снимио у овом месецу. Крећем од 1. маја, а овај пут се и Васкрс поклопио за празником који је симбол одмора у природи и на излетиштима. Тај дан је више личио на крај октобра него на почетак најцветнијег дела године. Сећам се, некада смо на тај дан излазили на уранке, шетали шумом и брали прве шумске јагодице. Скоро цела фамилија у Доњем Добрићу окупи се у раним јутарњим сатима, па преко Парлога, шумом на Видојевицу. Знало се ко је задужен да носи јагње и прасе на ражњу, а ко гајбице с пићем, док смо ми деца носили кесице са зачинима, сокове у тетрапаку са сламчицама или онај са “медицом” у пластичној чаши, која је била практична јер се из ње после могла пити вода са неког од извора. О догодовштинама које су биле незаобилазне током ходања од пар километара причаћу неком другом приликом, али добро памтим да нас је тог дана пратило сунчано време. Ђурђевдане такође поистовећујем са променама у гардероберу. Тада се зимска замењује летњом гардеробом и одлазак некоме на славу је прилика да коначно изађемо из дуксерица, џемпера и јакни и обучемо лепу кошуљу, лаган сако или мајицу кратких рукава с крагницом. Титов рођендан и слет за 25. мај скоро да не памтим да је био кишан. Можда једном, средином седамдесетих, али и та киша је некако деловала као поручена за тако значајну церемонију посвећену младости и бившем маршалу.
Гледам сад, до половине маја чак пет или шест дана се морало ложити јер хладноћа у кући није пријатна. Пусти ти субјективне осећаје, за које се често хватају метеоролози, мени је сигурно и објективно хладно чим морам да седим и пишем умотан у ћебе. И ти презентери временске прогнозе постали су ТВ звезде. Заводнички машу оним косама, премештају се с једног краја екрана на други и причају шта нас сутра чека. Признајем, чешће запамтим какву је хаљину имала презентерка него шта је рекла о времену за сутрашњи дан. И јутарњи програм као да постоји због временске прогнозе. Свако мало, ето презентерке са осмехом на лицу и казује да ли ће нас окупати киша или спржити сунчева енергија. Ето, ни ципелар више нема праву функцију јер у ходнику на готовс стоје чизме, патике и папуче за плажу. Устанеш, погледаш у небо па натакнеш, чизме или папуче. Јуче у кратим панталонама, данас у зимској јакни. Сутра без кишобрана ни до киоска, а прекосутра укључи климу. Просто да човек оде у Африку и каже себи – овде барем нема трзавица и ставке за набавку огрева!
Кад смо код тога, могу мислити како су се смрзавали станари које греје топлана оних пар дана када је мајска температура била нижа од фебруарске. Једино смо ту у предности ми који купујемо угаљ и дрва на рате да бисмо загрејали своје домове. Услов је да је нешто преостало од зиме која је почела још средином октобра, кад јој време није. Код мене се ложило грање од орезаног воћа, стара летва остала од градње куће, старе орахове даске скинуте са ограде терасе и потпаљивало старим новинама. Већ сад размишљам о новим контингентима ложећег енергента уместо да планирам летовање или макар излет до Дрине или Гучева. Кишно је било и 10. маја, али тај дан је посебан и остаће ми у лепом сећању без обзира на то што ме коштао добре прехладе и гомиле лекова. Свирао се рокенрол тог дана у нашем граду, Вуков дом културе био је крцат добро расположеним људима и осмеси су однели победу над тмурним небесима. Најтоплије је било у понедељак, гле чуда, баш када је формирано ново-старо градско руководство. Тај дан ће неки памтити као дан победе а други као дан разочарења. Ваљда се зато и каже да човек треба да памти само лепе ствари. Водим се том крилатицом, заборављам на ружне мајске дане и надам се неком лепшем и сунчанијем мају.
Слободан Пајић
