НАШИ СМО – Грамофонџије
Технички уређај, који је почетком деведесетих изгубио битку пред надолазећим дигиталним форматима за емитовање тонских записа, пре свега музике, није био само справа са тацном за винилну округлу плочу. Грамофон је био чаробна ризница осећања спакованих у тактове, фреквенције, децибеле, ситна пуцкетања, звукове због којих смо се окупљали, дружили и уживали. Грамофонска плоча у ЛП или СП облику била је разлог за позив на сок, кафу или пиво, за одлазак на палачинке филоване џемом од кајсија или орасима и шећером, попрскане циметом и прву, кришом запаљену цигарету. Многи се сећају чувене реченице – Дођи, да слушамо плоче! Такви позиви нису се одбијали, чак и у случају неслагања с музичким укусом онога ко позива на седељку.
Слушање музике са плоча није било само уживање у новим песмама омиљених група или солиста. Не, био је то РИТУАЛ! Тада се нисмо качили на интернет да бисмо са разних сајтова “скидали” МП3 музику. Не! Слушали смо музику с плоча и разговарали! Од новца добијеног за ужину штекали смо кинту док не сакупимо довољно за нови албум који нас је мамио из излога робне куће, тржног центра или “Светлост” књижаре, преко пута “Рудникове” продавнице у Владе Зечевића. Долазак у продавницу плоча био је у рангу ходочашћа. Никада нисмо тражили кесу да у њу спакујемо плочу, већ смо је носили онако ослоњену на руку, поносно читајући наслове песама са задње стране, у нади да ћемо некога срести да му се похвалимо новитетом. Доласком кући плоча се одлагала на наслон фотеље, усправно, и, док се припремао грамофон, у њу се гледало као у телевизијски екран, као у икону. Онда, са два прста, лагано, извади се унутрашњи омот, ако га има, па на послетку провидна најлонска кесица, помало слепљена по површини угланцаног винила. Палац се ослањао на руб плоче, а средњи прст се стављао на рупицу. Следи лаган преглед погледом, а онда се плоча узме између две шаке и лагано спушта на шипчицу грамофонског точка. Неки модели су имали ручицу са звучницом која се постави изнад прве песме, дугметом се стартује ротирање диска и лаганим лифтом (ако га модел грамофона има) спусти игла у рилне из којих креће тон. Музика у овом делу је примарна али разгледање омота плоче је немерљив додатни ужитак. Разгледају се фотографије, цртежи, натписи, подаци о извођачима, ауторима, продуцентима и тонским студијима у којима је плоча снимана. Све то још је лепше у друштву и уз причу.
Прва “велика” плоча, коју сам добио за десети рођендан била је “Мојој мами, уместо матурске слике у излогу” групе “Рани мраз”. Не знам колико пута сам тих дана извртео песме “Неки нови клинци”, “Утицај рођака на мој животни пут”, “Драго ми је због мог старог”, “Продаје се пријатељ”, а посебно “Мој стари френд има рокенрол бенд”. Био је то и први албум групе “Рани мраз” из 1979. године, коју су у том периоду чинили Ђорђе Балашевић и Биљана Крстић, без тек одбеглог Боре Ђорђевића. И данас радо чујем те песме, али и друге Ђолетове, новије, попут “Криви смо ми” или “Јебите се деведесете”.
Прва плоча коју сам купио био је албум “Сребрних крила”, са чувеном “Аном”. Некако сам скупио тих 15 хиљада, сео на црвени “пони” и одјурио до робне куће, на задњи спрат и одељење електрометала. Плочу сам ставио на корпу, а због страха да ми не спадне, бицикл сам гурао до куће. Четврта песма на А страни била је “Отрове мој”. Ваљда сам тада и одлучио да постанем бубњар, очаран ритмом и карактеристичним брејковима између строфа и рефрена. Којим редоследом су се даље низале плоче у мојој колекцији не знам, али било их је различитих. Од Балашевића, преко “Чорбе”, “Ваљка”, “Смака”, “Казалишта”, “Азре”, до Кокера, “Парпла”, “Криденса” и Стинга. Те плоче су ми и данас чврста веза са детињством, младошћу, грамофонџијама и светом у којем смо градили планове за године које сада преживљавамо, незадовољни оним шта нас је снашло.
Слободан Пајић
