НАШИ СМО – Бљутаво
Десетак је дана до избора. Требало би да пршти на све стране од обећања, анализа, критика, сучељавања, страначких првака и страначких каравана, а оно, ништа. На телевизијама само спотови СНС, понекад СПС, а од пре неки дан и један спот Двери-ДСС. Не можете рећи ни да Вучића сада има више на телевизијама и билбордима, можда би и било, ал нема мјеста. Опет ћу вам испричати онај виц о девојци која у препуном аутобусу стоји поред Црногорца удобно заваљеног у седишту и ронда како више нема џентлмена. Немој тако, ђевојко, има џентлмена, но нема мјеста! Шалу на страну, није човек крив што је хиперактиван, нити што су други немлачни, нити што су медији незаинтересовани да организују сучељавања страначких првака. Сад, шта је ту је, бирати се мора. Ако нема теме избора, бираћете по утиску или већ некој другој мери, убеђењу на пример. Да се задржимо код утисака. Мој утисак је да су се сви помирили са предвидивим изборним резултатом и да се изборна неизвесност врти око пет процената, било за цензус или за тријумф. Други утисак је да су ово избори за наклоност Вучића, али не као прошли пут међу опозиционим лидерима. Они су научили своју лекцију, сада се утакмица води на домаћем терену, међу чланством СНС. До пре неки дан скоро да сам се смела заклети да су ово избори за првог полтрона Србије. Толико хистеричних поклича, сулудих заклињања на верност, клонова вође међу локалним апаратчицима смешним и јадним у поистовећивању и настојању да му се омиле. Толико да је то понижавало и вођу и њих јадне и нас који то гледамо. Чини ми се да је то мало сад стављено под контролу, верујем да је и Вучића срамота од њих. Он, уосталом, жели похвале, али не од истомишљеника него од оних што неки зову друга Србија. Сад се сетих да је Слободан Милошевић у сличној ситуацији, на врхунцу популарности, поручио свом чланству преко “Вечерњих новости”: Немојте од мене правити свог Броза! После се навикао, а ми смо имали муку да разазнамо да ли чујемо његов глас или Игићев или… Хвала забораву.
Један утисак који сам стекла на почетку кампање, нажалост, нимало ме не напушта. Заправо, само се појачава и све више ме збуњује. Не знам како да се односим према њему. Ако сте од оних свеже уписаних у неку странку, знате о чему говорим – о овом сулудом срљању људи којима је партијска књижица последња нада да ће доћи до посла. Не говорим о онима који су се поуписивали због положаја, њих и даље презирем, али збуњују ме ови други јер не могу ни да их подржим ни да их осудим. Ево примера – млада особа, пре три године завршила озбиљан државни факултет, променила странку. Отишла из најјаче, јер је тамо велика гужва, у другу где ће је имати у виду. Ево другог примера – трочлана породица, без посла, живе од дедине пензије, да им све до динара, целих 25.000, али сви поштују договор – прво се одвоји деди за лекове. Сели и договорили се да се стратешки распореде по странкама – њих троје три странке, па коме упали. Само су деду поштедели. Једва је пре неки дан преживео Кркобабићев ламент над пензијама. Безобразлук, он ће мени да прети да ћу остати без пензије ако његови не победе. Нису ми је они ни дали. Јебала их оволика пензија… Грувао је из свих топова, једва су га смирили. Познајем и њих троје, честити су људи, срамота их, али немају избора, кажу. Пример трећи, једној младој девојци, намученој у чарапари тешким послом и још тежим сад мало иди кући па ћемо те опет звати једног дана, неко је обећао посао, ако се мало активира у странци. И ено је сада јури на све стране, помаже, дели летке и све што треба, а до јуче није ни знала да та странка постоји. Ко сада може свима њима да замери и с којим правом. Нису они изградили партократску државу, нису они одредили правила игре недостојна цивилизованог, демократског друштва, нису, уосталом, дужни они да и даље буду гладни и очајни. Сад имају наду, а очај ће доћи касније када схвате да сви имају партијске књижице и да оне ништа не вреде.
То је мој утисак, а гласаћу из убеђења. Уосталом, ја имам посао, сама сам га нашла. С нестрпљењем чекам следеће гласање, то ће бити узбудљиво. Ово сада је прилично бљутаво, укључујући и прљаву позадинску кампању која није новина у Лозници.
Зорица Вишњић
