ВЕЧЕ МИЛЕНЕ МАРКОВИЋ У “СВЕТУ ЖЕНА” – Када пишем поезију, радим шта хоћу

Милена Марковић, песникиња, драмска списатељица и професорка ФДУ у Београду, и, свакако, једна од водећих интелектуалки данашње Србије, била је гошћа Центра за културу и манифестације “Свет жена”. У петак у галерији “Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић” лозничка публика имала је прилику да пратећи њен разговор са књижевником Вулетом Журићем ближе упозна њено стваралаштво, али и  начин на који промишља о вредностима које узносе уметност и уметника

Милена Марковић рођена је 1974. године у Земуну. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности. Објавила је три збирке поезије: “Пас који је појо сунце” (2001), “Истина има терање” (2003) и “Црна кашика” (2006). Њене драме: “Шине”, “Павиљони”, “Брод за лутке”, “Бели бели свет”, “Шума блиста”, “Наход Симеон” и друге, извођене су у Србији и иностранству. Добитница је специјалне награде у Бечу за најбоље драме са бившег југословенског простора, специјалне награде Стеријиног позорја, награде “Борислав Михајловић Михиз”, као и награде “Милош Црњански” за књигу “Три драме”. По њеном сценарију Олег Новковић снимио је филм “Сутра ујутру”, документарни филм “Рударска опера”, затим филм “Бели бели свет”, а на овогодишњем ФЕСТ-у приказан је и филм “Отаџбина” где је и награђен “за особен сценаристички израз који својом поетском снагом превазилази баналну стварност и ствара нови свет изразите трагике и снажне и сурове лепоте”. Филму је припала и награда српског огранка ФИПРЕСЦИ за најбољи филм.

Мислиш да ти је добро, а у суштини си роб

“Отаџбина” се бави животима избеглих и неприхваћених, али и последицама рата 90-их година на овим просторима, а по речима Милене Марковић, филм је метафора Косова као изгубљеног царства, а да ли је она конструктивна или деструктивна, то је питање идентитета.

 Радећи на том сценарију она је, каже, доживела једну врсту уметничке метаноје, када “видиш и појаву и човека и причу и све ти постане јасно”.

– То је филм о апокалипси, у суштини реч је о изгубљеним грешним људима који траже искупљење и спасење. Та прича је одлично прошла код публике ваљда зато што у њој има нешто исконско.  Наравно, један број људи, али много мање него што смо очекивали, био је директно иритиран том причом. Људи више не знају шта је левица, а шта десница. Левица озбиљна заправо више не постоји јер су из ње узели све што је озбиљно и шта је онда десничарско, све што се бави смислом живота човековог постојања, спасења. То су будалаштине. Код нас влада једна врста аутоцензуре која је јако опасна за било какав стварни развитак. Ја се не бавим дневном политиком и памфлетима, а редитељ је проговорио о исконској пропасти и спасењу – каже Милена Марковић.

З. В

Цео текст можете прочитати у штампаном издању или на www.novinarnica.net