НАШИ СМО – Умивање

Петак поподне, око пола пет, кроз стакло фризерског салона гледамо и коментаришемо цистерну с водом и раднике који вуку црева и перу улицу поред средњошколског парка. Видимо коментаришу и пролазници у неверици да у то доба неко пере улице, а возач тек опраног “кадета”, који је регуларно платио паркинг-место дуж живе ограде, псује и удара новинама о кров свог четвороточкаша љут што му је умрљан прашином и водом. Псује и не верује да неко пере улицу баш сада када је највише света у граду, а није прана од прошле јесени. Ћутим, да не ланем, и саосећам са човеком, док фризер гледа своју муку. Нервира се што му испред радње направише каљугу и што ће сада свака наредна муштерија да уђе прљавих ципела, а он тек угланцао плочице. Љути се с правом, а остатак његових муштерија поставља исто питање углас: “Да не долази Вучић!?” Следи објашњење да неће пре понедељка, али да ни за тада није сигурно да ли ће доћи он или министарка Зорана да отвори тек поправљени мост у Драгинцу. Да се нешто чудно дешава, указивали су истог дана у преподневним сатима комунални радници и у Бањи Ковиљачи који су чистили Улицу маршала Тита и парк око Кур-салона чија је судбина баш тог дана коначно решена с надлежнима из Министарства здравља и Републичке дирекције за имовину.

 У суботу сам сређивао своје двориште, рачунам леп је дан, па да се то окрече воћке које су баш лепо напупиле после фебруарског орезивања. То сасвим сигурно нема везе с политиком и дневно-изборним активностима које полако, али сигурно загушују из дана у дан. Недеља – први дан пролећа, сунчано јутро, дан за уживање, одмор, излете, недељне ручкове и драге људе. Баш из једне такве посете се враћах који минут иза 16 сати кад у центру, крај Вуковог споменика, на улазу у Светог Саве, опет она бела цистерна са водом и два дугачка црна црева. Народ шета, ужива у првим пролећним корацима, кад кренуше млазеви с водом! Перу улицу! Па зар опет и зар у ово доба, мислим се, док један пролазник отреса испрскану ногавицу и крсти се уз благи осмех чуђења. “Ма долази премијер – сто посто!” Не можеш разуверити пензионера који са својим исписником седи на клупи крај Штире и наставља: Побогу брате, зар се улице не перу ноћу, кад поштен свет одмара, кад возила не пролазе као на траци – запиткује он. Други, онај до њега, наставља да је чуо да у понедељак долази неко “од главешина”. Трећи, који се полако приближава клупи, уз “добар дан” добацује – Стиже министарка! Која сад министарка – пита први. Па Зорана, да отвори мост на Јадру – самоуверен је онај трећи. Значи то је – углас ће она двојица, док ја већ одох довољно далеко од њих да бих могао да их чујем шта даље причају.

Мислим се, како овај народ све сазна тако брзо, али ми нешто друго ствара већу недоумицу. Да ли улицу стварно перу у недељу поподне, кад је време за породичну шетњу, због политике или што је то било нужно у том тренутку? Питам се – да стварно, можда, не долази Вучић? Да ли су Кур-салон и плато око њега у петак усисавали да би умањили ругло небриге? Зар није било логично да када дођу званичници из Београда виде реално стање, да виде поотпадалу фасаду и црепљике, да схвате зашто су Бања Ковиљача и Лозница дигле глас и тражиле спас за бањске објекте који су се претварали у руине. Мени је то логичније него умивање и улепшавање, стварање илузије о нечему што није ни близу истине. Могу да разумем то што је неко префарбао натписе на зидовима са ружним и увредљивим порукама, али лицкање околиша и стварање слике о Кур-салону каква није, то ми је апсолутно без везе. Поготово ако долази Вучић! Онда се окренем коју годину уназад, прелистам неке старе текстове из наших новина и схватим да се ништа ново не дешава. Све су то већ виђени потези оних који се боре за власт, који у предизборном гротлу покушавају да докажу своју супериорност. Одједном сви постану јачи, набилдованији, храбрији, осећајнији за људску муку, одлучнији и умивенији. Обећавају радна места, боље плате и пензије, нове путеве и мостове. Колико ће ко успети то да докаже, показаће листићи у кутијама, али не сумњам да ће, било ко да дође или остане на владајућим позицијама, врло брзо заборавити на лицкање и мацкање и да ће Дрина и даље тећи са свим својим кривинама.

Слободан Пајић