НАШИ СМО – Хорор
“Убио жену бејзболком па се обесио”, “Мајка гајтаном задавила осмогодишњу ћерку, а потом се обесила”, “Б. Н. (26) из Бајине Баште испред зграде у којој је живео кухињским ножем усмртио своју баку М. С. (71)”. “Ухапшен убица, тукао младића до смрти”, “Пљачкаш у Чачку продавачицу напао сатаром, украо новац, цигарете и смоки”…
Све ово су новински натписи не из последњих годину, две, већ из само неколико минулих дана.
Смрт је пречесто путовала Србијом, превише за било коју земљу и народ, превише је то трагедија и за деценију, а камоли за овако кратак период. Животе које су однеле саобраћајне несреће да не помињем. Не може човек да се не запита шта нам се ово дешава? Зашто је, дословно, стигло “време смрти”? Има објашњења да је убистава и породичних трагедија било и пре, али у време брзе размене информација једноставно све то брже сазнајемо. Можда, али је застрашујуће то што су убице и жртве у најближем сродству. Мајка убила ћерку, унук баку, муж супругу, ћерка потегла нож на оца… Убиства као на траци, црна хроника по новинама је све црња, обичан човек не може више да “свари” толико злочина, ужаса, мржње, трагедија. Колико год да је неко “чврст као стена”, морала му је психа бити окрњена последњих деценија када су се смењивале лоше и још горе године, санкције, ратови, бомбардовање, лажи, преваре, губљење зараде, посла, достојанства. На тако рањиву душу сваљују се нови ужаси.
Некада је саобраћајна несрећа са пет погинулих била велика трагедија, шок да толико људи настрада. Онда су дошле фамозне деведесете. У сваком смо Дневнику гледали угљенисане лешеве, полупане лобање, мртве жене, децу, војнике, тада су нам смрт сервирали уз вечеру, у кругу породице. То више нису били настрадали, убијени људи, већ бројке, као да гледате филм и не жалите што тамо неки гину. Тад су нам померили мозак. Тешко да се сада о било којој несрећи прича дуже од једног дана, нема се кад јер стигло је ново убиство, нове смрти на путевима. Смрт је стварно постала саставни део живота. Ништа није тако страшно да се сутра не може десити нешто још горе, а опште лудило потпаљују медији који сваки ужас још мало зачине, црно зацрне, ране посоле.
Стручњаци тврде да је све то што се дешава последица транзиције, људи су постали нервозни, преки због несигурности у којој живе, стална нервоза и стресови чине своје, грицкају нам психе, а слабе не могу дуго да издрже. Не можете да кажете председнику или премијеру шта мислите, да се изгаламите на шефа или директора, али можете на жену, мужа, децу, а онда може и да вам падне мрак на очи па се после песнице потегну бејзбол палица, сатара, нож, пиштољ, шта се нађе при руци. Одавно је неко написао “ко до сада овде није полудео, тај није нормалан”.
Они који живе држећи се врлина и кодекса који су важили до деведесетих, данас себи изгледају глупо и неопростиво наивно. Може ли човек да остане миран када зна да ради “као црнац”, најбоље што може, а гледа људе који су незапослени, баве се нечасним радњама (то је јавна тајна), а возе “бесна” кола, носе одећу скупљу од нечије месечне зараде, и нико их не дира. Како се осећати у држави из које би, када би им неко обезбедио карту и нужни смештај, вероватно сви отишли сем старих и болесних, а и они не зато што не желе, већ што не могу. Без обзира на бајке које нам причају, на опасној смо низбрдици, јуримо све брже, а никога нема да то прекине. Да почне лечити ово болесно друштво. Одавно смо зрели за доброг психијатра и јаку терапију. Чини се да смо део пакленог експеримента где су решили прво да нас намуче, обесмисле, излуде и оставе да се сами поубијамо. Ко је смислио, алал му вера. Можда сте приметили да је све више оних који вас чудно гледају, причају сами са собом, или се смешкају, али не због доброг вица.
Све више је ходајућих темпираних бомби, шта ће бити окидач да пукну, нико не зна. Као што нико не зна шта се дешава између туђа четири зида. Ништа није као што изгледа, а ми смо на крвавој низбрдици и све је стрмије, али кога брига. Ваља ићи у кампању, у њој је будућност увек лепа.
Т.М.С
