НАШИ СМО – Повратник
Оно мало сцена из филма “Повратник” са Леонардом Дикаприом, које сам видео, заинтригирале су ме да у целини одгледам остварење које ће популарном глумцу можда донети Оскара. Као и пуно тога, пропустио сам прилику да филм одгледам на великом платну у нашем граду, али, надам се, биће и других могућности. Није ми толико до сценских ефеката и квалитетне слике колико до радње која ме асоцира на нашу државу. Баш као што су у филму ловци оставили пријатеља којег је у америчкој недођији повредио медвед, тако и Србију на сваких пар година на сличном цедилу оставе они који су јој претходно обећавали бољитак и напредак. Рањеног Дикаприа су живог закопали у земљу и оставили, а нас, већ деценијама као да држе у лонцу који се крчка над ватром пакла. Дођу избори, народ као бира, испиле они са највише процената, кажу биће боље, народ се понада рају, а онда, и пре рока, и без преке потребе, ајмо Јово наново. Ми бирамо, они се смењују, а земља тапка у месту или, што је још тужније, врло често иде уназад. Никне по који облакодер, мост или друм, али онда опет запнемо о неки комад стене па се спотакнемо и поприлично устукнемо. Као у песми, корак напред – назад два. Нисам ја престао да се надам у боље сутра, али та визија ми делује све блеђе. Наде сам спаковао међу корице свог новчаника, а носталгију завештао по неким другим градовима и меридијанима, међу грамофонским плочама и црно-белим фотографијама. Повратак на старо је утопија у коју верују још само пензионери са дугим стажом, а то старо већ је толико олињало да му се више не бих ни вратио. Коме треба офуцана ципела са одваљеним ђоном и искрзаним пертлама или излизане фармерице између бутина. Ко би за љубавницу пожелео оронулу старицу у корсету, јако нашминкану неквалитетним ружом и пудером, напрскану “Бугарском ружом” с бувљака. Зар би нека пожелела да у кревету крај свог једрог тела ујутро затиче отрембесеног старца, са олињалим седим маљама на грудима и подочњацима до јагодица. Сигурно не. Мене брину још само неке старе песме на које не могу да останем имун, које ме увек изнова подигну и помере с колосека апатије. Док их слушам схватим да сам још жив и да треба корачати даље, макар рањен или са инфузијом окаченом о сталак изнад узглавља. Оне су као рујно вино, што старије то пријатније. То што се вид претапа у слепило, не значи да се погледом не може добацити даље од прага куће и прве месаре у којој купујемо на триста грама млевено месо и по комад жилаве сланине. Како се Дикприо борио с недаћама немилосрдне природе, тако се и ми боримо свакодневно с политиком, беспарицом и незапосленошћу, само што о томе нико не жели да сними филм. А и шта ће нам, да сами гледамо сопствену муку. Па зар нису многи и Кустурици замерали што снима филмове у којима се огледа наша беда, и зар неко мисли да би бивши Сарајлија успео у свету да је снимао сапунице у вилама, на паркинзима са бесним аутомобилима и плажама пуним палми, лимунаде и крема за сунчање. Да се тиме бавио, никада наш Кур-салон не би у филму остао за вечност. Ако се неко не пробуди и спречи пропаст бањске дворана из 1932. године, остаће нам само да гледамо филм или да се кроз неке књиге и фотографије присећамо времена када су се ту припремали балови, избори за мис и организовале најбоље коцкарске партије. Потонућемо као Дикаприо у “Титанику”, а наши потомци ће нас презирати и сажаљевати што нисмо били јаки као могући Оскаровац у свом “Повратнику”.
Слободан Пајић
