НАШИ СМО – Дан мрмота

НАШИ СМО – Дан мрмота

SassaДође крај јануара ове године, а још сам у дилеми. Чини ми се да рекоше како ћемо боље живети од 2016, а онда чух да ће то бити од 2017. па не знам шта да радим. Да ли да почнем да живим боље већ сад, или да сачекам још, не бих да истрчавам пре рока. Док се тако “ломим” не могу се отети утиску да смо сви као у оном филму “Дан мрмота”. Знате оно, новинар  дође у градић да сними репортажу о годишњем фестивалу Дана мрмота, и нађе се заробљен у времену, бесконачно понављајући један те исти дан.

Е, тако ми се чини да и ми некако слично гурамо кроз овај живот. Стално чекамо боље дане, гледамо исте ликове са истим, сто пута прежваканим изјавама, обећањима и међусобним оптужбама. Узмеш вести од пре неку годину, све исто, само ови данашњи ликови на нешто другачијим позицијама. Музика слична, текст готово исти, а народ редовна публика. Јесу аплаузи углавном све беживотнији, пардон неки још могу да аплаудирају по десет минута у уједначеном ритму и истог интензитета, јесу лица све незаинтересованија, али прича иде даље. Да се којим случајем данас нађе у Србији, Бранислав Нушић би био у великом проблему о чему пре писати. Теме се нуде на све стране, а актери дешавања својим изјавама малтене сами “пишу”  текстове. Данас је толико “сумњивих лица”, “народних посланика” и “госпођа министарки” да не би знао шта пре преточити у књигу.

 Таман помислим да је код нас све већ виђено и нема више муниције у арсеналу глупости и небулоза, кад оно нова представа, са мање-више истим актерима. У општем сивилу једино још спортисти могу развеселити народ. И то је стварно чудо. Ватерполисти су по трећи пут заредом прваци Европе, играју “делфини” само тако, потопише све, а у земљи се најбољи ватерполо клубови боре да не потону. Стварно смо, пословично несложни, у екипним спортовима јаки, осим у фудбалу, али докле ће бити тако. Таленти сами ничу већ годинама, али једном ће доћи крај, не могу се вечно резултати постизати на таленат, инат и мишиће, без системске подршке. Друге државе у спорт улажу милионе, а ми гурамо уз помоћ штапа и канапа и некако нам, на сву срећу, још увек иде, али докле?

Гледао сам Светосавску академију, на сцени много талентоване, паметне деце, али, како се то запита свештеник Милош Петровић, колико њих ће остати овде, а колико ће, чим довољно одрасте,  отићи у бели свет? За разлику од ранијих генерација, ове неће да губе време чекајући боље дане. Они желе да живе пуним плућима одмах, да се њихов рад, труд и знање вреднују на одговарајући начин, а како им је то, углавном онемогућено у њиховој земљи, налазе то далеко од завичаја. Они неће сваке две године на изборе из разлога који вређају интелигенцију, неће да живе у земљи где се на националним фреквенцијама  гледаност постиже ријалитијима препуним најпримитивнијег понашања. Неће да живе у земљи која дозволи да један Кур-салон буде доведен до руба урушавања. Да нико за то није одговоран ни надлежан, да они који је требало да га чувају после дугогодишњег пропадања сад “открију” да га треба “што пре спасти”. Многи млади, способни и паметни су отишли, на нашу срећу стижу нови, али да би остали, треба прекинути Дан мрмота, престати са причама “они” и “ми”, “наши” и “њихови”,  окренути се раду, али без патетике и сталне потребе да истичете колико сте урадили, а нико вас не хвали због тога три пута дневно, па сте утучени.

Фебруар ће наставити монотонију, а онда ето пролећа и нових предизборних путујућих циркуса. Нових афера, подела, увреда, парола, кеса шећера и уља, нових метара асфалта за нешто гласова, а време ће неумитно тећи и оде још неколико месеци, можда и година у неповрат. Онда ћемо слушати како се није могло, стигло, завршило због избора и бла, бла, бла. Да нам је бар све потаман па да Дан мрмота не престаје, али већини није па би био ред да изађемо из њега и коначно кренемо напред  пуном паром. Да не бисмо сутра своју одраслу децу и унуке уместо на недељном ручку, виђали преко скајпа, или неког другог технолошког чуда, јер нису пристала на животарење и мрмотисање па су отишла где ће им бити боље, далеко од нас.

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )