БОГДАН ЕРИЋ (86) ИЗ ДОЊЕ ТРЕШЊИЦЕ – Шест и по деценија води дневник

Међу корицама дневника чика Богдана Ерића за протекле 64 године записани су многи детаљи из његовог живота, али и подаци на основу којих будуће генерације могу сазнати пуно тога из прошлости села Доња Трешњица. Четворогодишње школовање било му је довољно да заволи књиге, па их данас редовно чита и чува у својој библиотеци

Богдан Ерић (86) из Доње Трешњице још од 1951. године води дневник у који бележи неке значајне и занимљиве догађаје из живота. Кренуо је одмах по повратку из армије и у почетку записивао какво је време било тог дана, да ли је падала киша или снег, али је онда почео педантно да пише по реченицу-две, а често и целу страну, о томе шта је радио, ко му је у кућу долазио, када је неко из села преминуо или у чијој је фамилији било весеља и принове. После више од шест деценија накупило се доста тога у деда Богдановим бележницама, а он каже да му неке реченице из њих врло брзо врате сећање на догађаје који су почели да бледе.

– Не може се баш све ни запамтити, зато и служе књиге. Рођен сам 1929. године па и не чуди што понешто заборавим, али ту су моје свеске да ме подсете. Не мислим да су ти дневници претерано значајни, али можда ће неко после мене у њима пронаћи нешто занимљиво из историје нашег села – искрен је старина, који живи у браку са, коју годину млађом, супругом Маром.

Скоро свакодневно записивао је у својим роковницима, које је добијао од синова, пријатеља или комшија, колико је дрва насекао пред зиму, ко их је дотерао, чиме и у колико тура, колики је минус био, када је шта окопано, засејано, да ли је поштар донео пензију, када је свештеник долазио, шта је купио у продавници и колико је потрошио на пијаци. На основу својих записа тачно зна датум када се неко родио, коме је ишао на даћу или када је купио нов радио-апарат, али и када су џанарике и остале воћке цветале, колико је шљива накупљено и колико казана ракије испечено. Тако пореди године, али и сазнаје шта се у кући приновило, коме су и којим поводом ишли у госте, шта су од поклона носили и колико платили, колико је џепарца унукама давао или колико је плаћао њихове екскурзије, са тачно наведеним релацијама. Посебну евиденцију водио је о куповини књига, које је одувек волео да чита. У својој библиотеци, иако има завршена само четири разреда основне, Богдан је сакупио више од хиљаду наслова. Купује их и данас, а када их од некога добије на поклон, како каже, радује се више него дете новој играчки. Многима и позајмљује књиге на читање а чува их у новој кући, коју је саградио, мада их чешће чита у старој шеперуши, саграђеној још 1901. године, у којој најрадије проводи време са својом Маром.

– У селу је живео Михаило Тадић, који је свашта знао и најбоље памтио. Питао сам га једном приликом да дођем код њега и да запишем његова сећања на догађаје, и он је пристао. Понео сам литар ракије, да се нађе док ми беседи, али сам успут сазнао да је Михаило лоше. Те ноћи је и умро, па тако остаде незаписано све оно што је знао и чега се сећао – прича Богран и додаје да ће водити белешке докле год буде могао оловку у руци да држи.

ПАМЋЕЊЕ

Богдан се сећа да је на 120 сахрана у селу седео у предњем челу и спроводио обичаје. После је ту дужност препустио другима. Памти и да је липа у школском дворишту засађена 1937, да је дотерана на двоколици и да је била пречника око пет-шест центиметара. Тада је школу похађало око 70 ученика а све их је учио Душан Васиљевић, учитељ из Ужица. Сећа се и Милоша Гајића, трговца и председника у селу, којег је познавао и по којем данас школа у Доњој Трешњици носи име.

С. Пајић