ВЕЋ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ – У Деда Мразовом оделу

ВЕЋ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ – У Деда Мразовом оделу

kolor SVA SU MU VRATA OTVORENA

Од како је 1995. први пут обукао дедамразовско одело, Зоран Томић Тома за сваке новогодишње празнике постаје познати дека у црвеном и посећује малишане у Лозници, али и преко Дрине. Највеће задовољство је широк дечји осмех и њихова срећа што им је дошао Деда Мраз, каже он

У црвеном оделу и са белом брадом, Зоран Томић Тома (47) кренуо је ових дана с краја на крај Лознице носећи новогодишње пакетиће. Деку из Лапоније глуми пуне две деценије увесељавајући децу, али и остале који воле да га виде. Звончићи са његовог црвеног штапа, од кога се не одваја, најаве његов долазак па клинци знају да им стиже драги гост са севера и да ће их обрадовати.

Први пут је црвено дедамразовско одело обукао 1995. сасвим случајно када је помагао куму Горану Петровићу, који је тада држао књижару, да подели поклоне и од тада га редовно облачи и носи од средине децембра до средине јануара. Посетио је на хиљаде кућа, обрадовао још више малишана  и превалио ко зна колику километражу. Обишао је целу територију Града Лознице, а прелазио је и преко Дрине. На граници једино мора да доказује да није стари Лапонац већ само човек који привремено постаје најпознатији деда на свету у црвеном оделу. Нема саонице ни ирвасе, али му ни то, ни што некада нема снега, не смета пошто га вози неизбежни кум са којим стиже свуда.

– До Српске нове године носим пакете, мада сам знао да облачим црвено одело и у сред лета за неке рођендане и сличне прилике. Деда Мразу су свуда отворена врата и увек је радо виђен гост. Нема куће у којој сам био, а да нема бар једну моју фотографију као Деда Мраза. Ових двадесет година пролетело је брзо, а деца се и данас исто обрадују кад дођем као и на почетку. Колико је времена прошло, видим по томе што сада поклоне носим деци деце којој сам некада долазио. Волим ово што радим, а највећа награда су дечји срећни погледи и широки осмеси кад ме виде, односно Деда Мраза – прича Томић.

У време новогодишњих празника обиђе много кућа и превали више од 500 километара. Носио је пакетиће по минусу, уз залеђена брда, пењао се пешке на врх солитера где нису радили лифтови, у време рестрикција по мраку је налазио адресе малишана који су га чекали, било је свега. Једном је кутија са поклоном била толика да није могао да је дигне,  а добро се сећа и тепиха који је однео као поклон пару који је у новогодишњој ноћи ступио у брак. Дешава се, каже, да и он од деце добије поклоне, а то су чоколаде, бомбоне, воће или новогодишњи украс за Баба Мразицу.

– Трудим се да увек свугде стигнем на време и сваки поклон испоручен јер Деда Мраз не сме да разочара. Чини ми се да су поклони последњих година нешто мањи по величини, али не знам да ли је и њихова вредност таква пошто се поклањају разни технички уређаји. Углавном, важно је да деца буду срећна и да Деда Мраз испуни њихова очекивања – прича лознички “Лапонац”.

Каже да није увек лако бити Деда Мраз и стићи свуда, али мора бити увек ведар и насмејан и што је најважније да воли децу. Био је гост многих прослава, отварања клизалишта, разних фирми, а највише воли да учествује у хуманитарним акцијама, посећује новогодишње прославе у школама и да обрадује малишане који за тај празник бораве у болници.

Кад није Деда Мраз, Томић ради на бензинској пумпи. Има ћерку од 22 и сина од 18 година који су негде у свом петом, шестом разреду сазнали да им је тата Деда Мраз и било им је драго што је то баш он.  Њима је увек било чудно што Деда Мраз зна шта су радили током године и што кад код он дође, Зорана нема код куће. Иначе, Томић и током године време проводи са децом пошто као фудбалски тренер ради са млађим селекција у Републици Српској. Јубилеј од 20 година дедамразовања провешће радно, а верује да ће још дуго увесељавати малишане.

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )