НАШИ СМО – Народ

НАШИ СМО – Народ

SassaУпркос причи о једнакости, равноправности, правима и сличним стварима, нисмо сви исти људи. Већина само пролази кроз живот играјући онако како други свирају. Проблем је што се свирачи често мењају па таман научиш на један ритам, ‘ајд хватај нови и опет се навикавај. Играчима није лако, покушавају да играју и гунђају, а и свирачи се жале па повремено као нуде инструменте и стално се упоређујући са претходним “оркестром” и њиховом “свирком”.

Народ је тај који игра, не увек задовољан музичком подлогом јер народу не можеш угодити. Ових дана се наш шеф оркестра баш озбиљно пожалио на тај свој народ. Рече да се лоше осећа што тај народ највећим делом не подржава реформе јер нема смисла да се ради ако народ није за то, пожали се, и богами рече да није “сасвим нормално” што ниједну суботу и недељу није имао слободно, као и да цео свет види како напредујемо, “само код нас не виде”. Стварно није лако, разби се човек, лети тамо-вамо, разговара, договара, посећује, изјављује, а народ стално незадовољан. Ето, је л’ било речено да ће бити боље од 2016. – јесте, а још није прошла 2015, а плате и пензије су повећане, просветари и они што раде по обдаништима добиће по 7.000 динара, ТВ претплата неће бити 500 него не више од 150 динара. Мало ли је? Али ‘ајде угоди ти народу. Мој комшија пензионер прво је кукао што су му смањили пензију, а сад му повећање мало. Имао је 20.000 динара, а сад ће примити 20.250, еј, па шта би било да није добио ни толико. Зна ли, мислим се, да неко ради за мању плату, неко ради и без плате, а много је и оних што уопште немају посла. Много смо ти ми незгодни. Стално нешто закерамо и делимо се око свега и свачега. Последњи пример је  трагедија у Паризу. На друштвеним мрежама плану рат. На једној страни они што на своје профиле каче заставу Француске, а на другој они што почињу да лицитирају чије су жртве веће. Први као да су им Французи најближи род, омиљена песма Марсељеза, а француски други језик, оно баш саосећају, а реално већину повукла фора са тробојком. На другој страни они што подсећају на наша страдања, егзодус из Крајине, НАТО бомбардовање, пропали покушај да се Косово угура у УНЕСКО и улогу коју је Француска имала у томе. Подсетиће и на свакодневне жртве у Сирији, пад руског авиона и да нико није качио њихове заставе на профиле. И стварно, није било све те светске, а ни наше солидарност када су, само дан пре Париза, у  двоструком самоубилачком нападу  у Бејруту убијене најмање 43, а рањено више од 200 особа. Није било фејса, јел? И сви јесу и нису у праву. Да се разумемо, свака жртва је велика, а они што гину су углавном обични људи који не одлучују ко ће бити бомбардован, и није у реду вагати чија је трагедија већа. Опет, јесмо претрпели, и трпимо, неправду, а мало је оних који су саосећали са нама. Сад ће неко рећи да није народ крив, то политичари воде државне политике, али њих нису изабрали и не трпе их ванземаљци него исти тај народ. Тема за полемисање, а и ту смо имали  специфичну мелодију. У Француској је била тродневна жалост, код нас званично није, али је речено да заставе буду на пола копља. Значи, држава је жалила, али незванично, без дана жалости. Иначе, у Закону о застави и грбу Србије пише “у дане жалости сви државни органи, органи покрајинске аутономије и локалне самоуправе и јавне службе истичу државну заставу Србије на пола копља, односно јарбола”.

Народ ко народ гура даље, игра како му се свира и мисли да ће му неко други променити ноте. А хоћемо ли играти валцер, коло или нешто треће, зависи од нас. И да, пошто смо показали да у нама још има саосећања могли бисмо га усмерити у људе крај нас јер, нажалост, има оних којима ће много значити бар лепа реч и осмех, а ми им их не дајемо сморени предугом баладом коју живимо.

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )