НАШИ СМО – Мимикрија
“Бити паметан значи разликовати истине које треба рећи од оних које треба прећутати” (Антоан Риварол). То је рецепт да се у овом лудом времену плива колико-толико мирно и избегавају хриди. Ко викне цар је го, нек’ види шта ће, иако је казао оно што виде и остали, они који мудро ћуте. Одавно овде није здраво имати своје мишљење, али ни став, позитиван или негативан однос према некоме или нечему. Нарочито уколико се разликује од онога што је општеприхватљиво.
Признајте себи када сте последњи пут рекли оно што стварно мислите о нечему или некоме. Углавном је то увијено, ушушкано, а ко зна колико пута сте се ујели за језик пре него што би нешто казали. Живимо у тренутку када је милион питања, раскрсница, недоумица, када је потребно разменити много различитих мишљења и ставова да би се нашао најбољи одговор, односно пут. Међутим, на сцени је једногласје. Сви “мисле” исто, сви су “сложни” са оним што мисли власт, било која, јер то гарантује да ће задржати постојеће позиције, неко боље, неко нешто горе, али осећа човек сигурност. Нико неће да буде “дворска луда” која би отворено говорила како стоје ствари. Чини се да нико не воли мишљење које се коси са његовим, у породици, радном месту, локалној и државној власти. Ко каже оно што мисли наиђе на оштар гард, одбојност, некад и отворено непријатељство. Размена супротних мишљења није пожељна, већ послушничко климање главом, а свако клима надређеном и то тако иде до врха. Неслагање и непристајање на пуко одобравање онога што каже надређени схвата се као бунт, отпор, “пишање уз ветар”, а никако, или ретко кад, као жеља да се нађу боља решења која воде ка бољим резултатима. Одмах прораде сујете, сумњичави погледи и страх да иза тога стоји жеља да се преотме позиција ономе са чијим се ставовима коси. Прораде сујете и бољитка нема. Зато је данас популарна мимикрија. Прилагодити се околини, бити неупадљив, не сметати и чувати свој мали свет “и око њега кинески зид”. Пристају људи да легну са једним, а ујутру се пробуде са другим мишљењем јер је тако одлучио неко други. Добивши тренутну амнезију на све што су заступали раније, одједном здушно и ватрено почињу да се боре за некога или нешто против чега су до јуче били. Они који не желе да “иду по мишљење”, већ користе своју главу, одавно су постали мањина, будале које не схватају где живе и “терају мак на конац”. Ћути и пливај даље, општи је мото.
Нисам љубитељ теорије завере, али тврдим да ништа није случајно и да смо систематски доведени у садашњу позицију. Испирање мозга и лагано убијање у појам траје већ тридесетак лета, већина је успешно угурана у апатију и постала маса погодна за обликовање, као пластелин у дечјим рукама. Није важно што нам се вређа интелигенција, што нас пре подне убеђују у једно, а после подне у нешто сасвим друго. Није проблем што у УНЕСКО корача Косово (и Метохија) они коју су нам палили и рушили цркве. Неки други наш народ, онај од пре сто година, или седамдесет, изашао би на улицу, успротивио се томе, јасно ставио до знања шта мисли, а ми гледамо вести и читамо новине као да се све то дешава Абориџинима. То што је живот већини постао преживљавање, такође је нормално. Лакше је “мислити” туђом главом и ићи путем већине. Наравно, не треба се успавати јер, оно што је данас лоше, постаће сутра добро и мора се брзо ускладити “своје” мишљење, и пливати даље док се другачије не каже. Иначе, чланом 46 Устава Србије Слобода мишљења и изражавања каже – Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Како је у пракси, видели смо на примеру једног академика. Мислим, зашто мислити кад има ко је плаћен да размишља за нас. Зар не?
Т.М.С
