ОБУЈ МОЈЕ ЦИПЕЛЕ – Не треба никада одустати
Иако је доживео тешку несрећу (у експлозији остао без десне шаке и левог ока) Жељко Митровић из Корените настоји да живи нормалним животом. У опоравку му највише помажу породица и пријатељи. Нада се да ће успети да се запосли како би могао да издржава породицу
Прошлогодишњи 26. децембар био је кобан за Жељка Митровића (40) из Корените. Док је распремао гаражу запазио је једну стару кутију у каналу и узео је да провери шта је у њој. Полако ју је отворио и у том моменту догодила се страховита експлозија (у кутији су били детонатори за каписле које је ту још пре тридесет година оставио Жељков деда, некадашњи рудар). Иако је био тешко повређен, Жељко није изгубио свест, успео је сам да изађе из гараже у двориште где су га прихватили уплашени чланови породице. Тек тада је схватио шта му се догодило. Остао је без десне шаке, лева рука му је била тешко повређена, изгубио је лево око, оштећен му је слух, а по целом телу имао је ране. Био је толико присебан да је сам затражио платно којим би му подвезали руку како не би искрварио. Супруга га је одвезла у лозничку болницу, а одатле је упућен на даље лечење у Београд. У болници је остао девет дана и то су му како каже били изузетно тешки дани.
– Није ми било до живота. У тренутку ми се све променило. Цео свет ми се срушио. Постао сам тежак инвалид који, мислио сам, више никоме није потребан – каже Жељко.
Када се вратио кући био је веома депресиван, пио је лекове за смирење јер није могао да заспи. Тешко је прихватао ситуацију у којој се нашао. Подршка породице и пријатеља у том тренутку му је била најважнија.
– Бодрили су ме да се издигнем изнад невоље у којој сам се нашао. Говорили су ми да сам још увек млад, да имам два сина (ученици четвртог и седмог разреда основне школе) о којима треба да бринем, да живот иде даље и да морам да наставим да се борим за себе и породицу тако да сада другачије гледам на живот, много позитивније него у данима после несреће – прича Митровић.
Жељко је завршио за машинбравара, али мало се бавио тим послом. Радио је у ГИП “Зидар”, а касније приватним послом, да би се последњих година искључиво бавио пољопривредом и од тога је издржавао породицу. Тешко му је што више не може да ради и да помогне супрузи и оцу који обрађују земљу. Отац му је преписао део имовине и због тога није могао да оствари право на туђу негу и помоћ.
– Помоћ ми је неопходна, али не могу да је добијем јер имам земљу (1,5 хектара) која се води на мени и због тога размишљам да оцу вратим земљу коју ми је поклонио јер немам довољно прихода да издржавам породицу, а не могу више да обрађујем земљу. Пријавио сам се на биро у нади да ћу добити било какав посао у складу са мојим могућностима. Тренутно сам преко јавних радова ангажован у стрељани УФК “Лагатор”. Посао је на три месеца и добродошао ми је. Помажем колико могу и то ми заиста много значи. Не само због новца већ пре свега због психичког опоравка – каже Митровић.
До доласка у стрељану (пре месец дана) сваког дана пио је лекове за смирење, а од тада ретко кад.
– Када сам дошао у стрељану, председник Стрељачког клуба Соколови Здравко Савановић питао ме је шта могу да радим. Одговорио сам да не могу готово ништа. Само је одмахнуо главом и рекао ми да могу много тога да урадим и да тако и треба да размуишљам. Показао ми је своје руке и рекао – види мене немам обе шаке и десно око па се нисам предао – та реченица је све променила. Схватио сам да никада не треба одустати. Уз Здравка се подижем из понора у који сам био запао. Престао сам да пијем лекове и сада се у сваком погледу много боље осећам. Почео сам и да тренирам стрељаштво па чак и да учествујем на такмичењима – говори Жељко.
Здравко Савановић је и сам доживео тешку несрећу 1992 године као припадник ЈНА док је чистио минско поље. Изузетно је активан, основао је стрељачки клуб, сјајан је стрелац и актуелни светски рекордер у конкуренцији особа са инвалидитетом. Нада се да ће наредне године учествовати на Олимпијади у Рију.
– Свестан сам ситуације у каквој се Жељко нашао и покушао сам да му помогнем саветима јер сам кроз све то прошао. Никако се такви људи не смеју сажаљевати. Најважније је са њима отворено разговарати. Морају схатити да живот иде даље и да треба да мењају неке навике, да се прилагођавају, а у свему томе је воља веома важна. Морају бити активни, морају да буду истрајни, да схвате да воде мало другачији, али нормалан живот и да су равноправни чланови овог друштва – каже Савановић.
Жељко Митровић је за кратко време постао један од најбољих стрелаца лозничког клуба. На последњем такмичењу у Зрењанину погодио је 339 кругова и био у групи најбољих.
– Доживео сам трагедију и још увек се опорављам. Дружење са људима ми много значи, а кроз такмичења имам прилику да путујем широм Србије. Схватио сам да се никада не треба предати, да човек треба да има циљ и да мора да нађе снаге да настави да живи без обзира на трагедију коју је доживео. Морамо се издићи изнад тога, а један од начина је и спорт – каже Митровић.
Намерава да се учлани и у лозничко удружење особа са инвалидитетом јер верује да ће му и држење са тим људима још више помоћи, а нада се и да ће локална самоуправа наћи начина да особама са инвалидитетом обезбеди посао у складу са њиховим могућностима.
В. Ст.
