НАШИ СМО – Косово
Стотинама хиљада мери се број речи које сам исписао само у протеклих седам година, међу њима небројено пута била је именица Лозница, у позитивном или негативном контексту, али увек с путоказом истине, док је име српске територије Косово, па уз то и Метохија, можда, најмање коришћена реч коју сам исписивао. Тек у неким извештајима о учесницима из тих делова на некој смотри, радионици или другим програмима организованим у нашем завичају. Уз опис посла којим се бавим, није тешко закључити, то је и логично јер не можеш очекивати да неки новинар у Приштини чешће користи у речнику Ваљево, Шабац, Љубовију или Лозницу од Ђаковице или Липљана. Међутим, Косово је реч коју у усменој комуникацији користе сви и на сваком месту у Србији. О њему се певају песме на разним манифестацијама или се његово име истиче на спортским догађајима. Признајем, ја сам се за Косово везао крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, преко другара, брата и сестре из Липљана, који су имали родбину, и данас је још увек имају, у Лозници, две куће од моје. Њима сам се радовао током летњег распуста јер смо се лепо дружили, а био ми је симпатичан и њихов специфичан нагласак. Од њих сам научио пар речи и псовки на албанском језику, али ми то није касније помогло да разумем иједну реч из песме “Косовска” Бијелог дугмета, са албума “Успаванка за Радмилу М.”, објављеног 1983. године. Биле су ту и “Полубаук полукружи полуевропом”, “Другови и другарице”, “У вријеме отказаних летова” и “Ако можеш, заборави”, али ми је “Косовска” била омиљена иако сам из ње могао да поновим једино стих “рока мандољина”, и ништа више. Елем, од тих другара из Липљана први пут сам чуо и за паролу “Косово репубљик!”, коју су још тада користили албански косовци, сепаратистички настројени, демонстрирајући Приштином и другим градовима. Препричавали су они мени дешавања из своје средине у којој живе, али мени то није звучало опасно, напротив, смејао сам се због чувеног шиптарског меког “Љ”. Нисам ни помишљао да је то аларм за оно што ће нас деценијама тиштити и политички сламати. Нисам никада био у прилици ни да одем до Косова, као ни многи, али сам увек осећао узбуђење када сам гледао слике бајкера који одлазе на југ Србије да подрже Србе који су остали на својим огњиштима. Нисам неко ко може да мрзи човека зато што не припада истом народу или истој вери, којој ја припадам, али гледајући вандализам над српским светињама оног 17. марта 2004, не могу да прикријем набој и бујицу ружних речи које бих упутио таквим нељудима. Може ли то свет да прихвати као “пролазну ствар”, не знам, али да није цивилизовано, ту нема збора. Косово је реч која се изговара с посебном пажњом, али, чини ми се да је лични став председника САНУ – Владимира Костића, изговорен пре неколико дана у интервјуу Радио Београду о “игубљеном Косову” наишао на прејаку осуду политичких структура. Пуно пута сам све што је он рекао чуо из уста многих, обичних људи. Тачно је да функција председника САНУ има посебну тежину, али човек је рекао да је реч о личном ставу, што није забрањено. “Косово подразумева огроман број онога што представља нашу културну основу и око тога морамо да се боримо и зубима и ноктима. Јер то је покушај одузимања нечега што представља супстрат и наше историје и дела психологије и чега год хоћете. Али, говорећи поштено, ако један министар, премијер или председник мора да тражи дозволу да уђе на ту територију, то врло јасно говори да немамо ни људске ни економске ни било које друге капацитете да наметнемо своју вољу. Можемо да се гледамо у очи и лажемо, али алтернатива је врло јасна”, рекао је Костић и запитао “нико до нас не сме да заборави Косово, али да ли неко планира да ратује тамо?”. Нисам сигуран како гласи одговор већине на ово питање, али, како год, овај пут сам желео да одужим свој дуг према Косову, барем стављањем његовог имена у наслов колумне.
Слободан Пајић
