НАШИ СМО – Ризла

НАШИ СМО – Ризла

bobanПрве јесење кише показале су у каквом стању нам је локална инфраструктура, иако се градска власт мало-мало па огласи са неког новог радилишта, са неког малског друма који се насипа шљунком и ризлом, или крај неког моста испод кога се прокопава јарак, да боље отиче бујична вода. Срећа да кише нису оног интензитета као током лета, када после сваког десетоминутног пљуска добар део града постане налик Венецији, због запушених шахти, али, и ово “фајтање” са небеса довољно је да се напуне рупе на изрешетаном асфалту или кратери по парковским стазама. Знам ја да се периодично ризлом насипају стазе у градским парковима и око стамбених зграда, посебно оних у Београдској улици, у близини библиотеке или код “Соколане”, знам да су постављени и стубићи од старих исечених дрвених бандера, али има оних који се провуку и поред тога па аутомобилима изрове стазе намењене људима. Требало би такве барем опоменути. Слажем се да малске друмове, сокаке и друге сеоске путеве треба одржавати, мора народ имати пут до њива и кућа, али не треба заобилазити ни градску зону. Мислим да имам право да то констатујем. Дете сам са асфалта, на пар стотина метара од “појила”, али корени су ми са села, и тиме се поносим. Лепо је видети да су црне асфалне флеке покрпиле сокак до мојих рођака, као и у другим деловима села, Јадрани то заслужују, али бих волео да и када пролазим кроз Стару варош или парковском стазом, рецимо иза стамбених зграда у Светог Саве, не морам да скачем као јарац, са грбе на грбу, трудећи се да чланке не потопим у бару, а ципеле не искаљам као да сам корачао средином њиве у Липику или Жичком пољу. Киша је чудо, ем ствара сивило, ем пуни рупе, ем прави каљугу. Искрено, волим кишу, али последице су постале драматичне. Да ли се град запоставља на уштрб села због гласачког тела, покојег политичког поена, не знам, али није давно било када се у предизборним кампањама зацрнело и тамо куд гумени опанак никад није крочио. Треба ли да подсећам на Башчелуке, или неко друго место где је народ профитирао, али по цену заокруживања одређених бројева на листићу. Не ваља нам та работа, доста је било тих игрица. Па зар се нисмо коначно сви мало уозбиљили? Погледајте премијера као пример. Његова озбиљност ме некада и замара, али човек се достојанствено држи нове улоге коју има пред Европском унијом.

Но, да се вратим ја на наше друмове. Да нисам само ја приметио њихове мањкавости потврђује и запажање америчког амбасадора, који је пре неколико дана посетио наш град. Човек је био учтив, дружељубив, али и искрен. Узда се и он у тај јадарит и нове инвестиције, али прво што је приметио то је да су нам лоши путеви. Рече човек, чули смо сви, нема посла без доброг пута. Тешко ће неки страни инвеститор доћи да гради фабрике, да запошљава незапослене, а да притом једино хеликоптером може да пребаци своје производе до тржишта на којем су путеви одавно уређени. Можда нас је његова констатација помало разочарала и освестила да не маштамо напамет, да се не упиремо у индустријске зоне, кружне токове, спортске хале, ако до њих нема квалитетне џаде. Неће Немац, Американац, Талијан или Француз да се труцка калдрмисаном магистралом. Хоће пут, и то је то. А не треба нама много, ето, нека крене од затрпавања бара на парковским шеталиштима, сређивања тротоара на којима се, иначе, све чешће паркирају аутомобили а не корачају пешаци, па онда, што би се рекло, у концентричним круговима ићи даље. Заменити израубован асфалт на многим градским улицама, а не само лопатом црне смесе  закрпити га, и не заборавити ризлу, па макар и њоме допунити рупе створене после кише у парковима, на које треба да пудемо поносни јер у њима још увек има зеленила и клупа за заљубљене.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )