АЗИЛАНТИ ПУТ НАДЕ И ПАТЊЕ – Кад траума трауму стиже

Деца која се крећу у избегличким колонама ка земљама ЕУ из својих домовина носе тешке ратне трауме, али трауме које су се нагомилале у хиљадама пређених километара. Најрањивија су деца без родитељске пратње. У Србији могу да добију мало предаха, стручну помоћ и емотивну подршку, а нека и вршњачко друштво у локалним школама

Према подацима УНИЦЕФ-а од почетка године до данас кроз Србију је прошло више од 23.000 деце миграната. Слика трогодишњег Ајлана ал Курда чије је тело избацило море на турској обали, потресла је свет који се суочио са чињеницом да смрт и патња деце у избегличким колонама, нажлост, није реткост. Јана Стојановић, психолог у Центру за заштиту и помоћ тражиоцима азила каже у разговору за ЛН да тражиоци азила, а нарочито деца, који стижу у Србију имају трауме које носе из земаља порекла и оне које су стекли током дугог и неизвесног путовања.

– Радећи са децом из разних земаља чули смо од њих да су често била сведоци погибије или убијања најмилијих или да су били жртве злостављања што у породици, што од оних који су треабли да их заштите од војске или полиције. На пример, у Сирији зараћене стране користе децу као курире при чему су изложена директној смртној опасности. У Авганистану је распрострањен присилан рад и уговорени присилни бракови између девојчица и мушкараца који су од њих старији и више од 45 година. Од таквих мушкараца за које их удају, оне доживљавају силовања и разна друга злостављања, остану трудне и немају више никакву будућност. Једини спас у таквим околностима је бег, али тиме се њихови проблеми не решавају. У комшијским земљама где су направљени кампови за прихват избеглица не постоји систем заштите који добро функционише. Тамо је хиљаде шатора у којима су деца прилично изложена разноврсним видовима злостављања. И када данас људи питају зашто на пример Сиријци тек сада долазе у Европу, а рат је почео пре четири године, онда они кажу зато што су прво покушали у Јордану, Либији и Турској где нису ретка злостављања од силовања деце, присилног рада па до трговине људима и то од људи који би требало да им помогну – каже Јана Стојановић.

На пут крећу пуни наде да ће у сигурним земљама ЕУ наћи мир и пристојан живот и спремни на сваку жртву да остваре циљ. Већина препешачи читаве земље, а многи остају и без новца јер како се границе затварају, тако и кријумчари подижу цену. Судбину одраслих деле и деца, али не ретко се дешава да се у моментима панике приликом илегалног преласка границе породица раздвоји и да се дете нађе само на путу. Наша саговорница истиче и примере деце која на пут крећу без родитељске пратње.

– У изузетно сиромашним, руралним срединама скоро је немогуће сакупити довољно новца да на пут крене цела породица и онда они бирају најспособније и најиздржљивије дете које шаљу   са задатком да се домогну неке земље у ЕУ и да временом почну да зарађују и шаљу новац кући надајући се да ће једног дана и њих довести тамо. Понекад за изабрано дете цело село учествује у прикупљању новца за пут. Замислите како је  родитељу који мора да донесе такву одлуку и да препусти своје дете често непознатим људима. Међутим, деца најбрже путују, веома су мотивисана да стигну на крајње одредиште и немају много могућности избора и зато су врло осетљива и изложена разним врстама експлоатације, а познато је и да се деца набрже кријумчаре, каже она.

На питање какву врсту психолошке помоћи могу да добију у Србији и колико је она делотворна с обзиром на згуснута искуства и мало времена, каже да треба имати у виду да је ипак реч о изузузетно јаким личностима, чим су успели да стигну довде. Психолошки рад са њима је усмерен на проблеме које су донели као што су анксиозност, напетост, ноћне море када поново прожибљавају тешке тренутке, пад расположења, учестало плакање, осећај празнине, недостатак апетита што је један од бројних психосоматских проблема, па се разговором  и емотивном подршком ради на томе да поново успоставе нормалан животни ритам.

– Поред индивидуалнног саветовања, битно је да се деци пружи структуирани садржај кроз радионице и упис у школу јер се ту добија и испуњено време, где имају ауторитет, где неко брине о њима и где има вршњака са којима могу да успоставе неки психосоцијални развој који је нарушен или заустављен у миграцијама, истиче она.

Гордана Вукашин, педагог каже да језик није препрека у раду са њима јер деца добро разумеју невербалну комуникацију, а и брже уче језик од одраслих.

– Деца су отворенија за срадњу од одраслих људи. У свим центрима по Србији радимо и са децом различитих узраста, али и са одраслима кроз радионице психолошког оснаживања, радионице за превенцију родно заснованог насиља где их упућујемо како да се заштите и коме  могу да се обрате ако се то догоди. Организујемо и креативне радионице и припремамо их за оно што их очекује када наставе пут. Имамо јако добру сарадњу са локалним срединама и школама где смо уписали 35 деце која су добро прихваћена у новим срединама као и азилне кутке где се сусрећу са децом и младима из наше средине. То су корисни сусрети и за једне и за друге јер упознају различите културе и обичаје – каже Гордана Вукашин, а после таквих сусрета могуће је да ће боље разумети и свет у којем одрастају.

З. Вишњић