ГРАДСКА ОРГАНИЗАЦИЈА ИНВАЛИДА РАДА – Беспарица највећи проблем

Градска организација инвалида рада (ГОИР) у Лозници смештена је у просторији од дванаестак квадрата за чији закуп Градској организацији пензионера месечно плаћа око седам хиљада динара, а за те паре им, како кажу, припада и пролаз ходником до тоалета. Струју, воду и остале комуналије плаћају додатно.

– Имамо велике муке због тога и сналазимо се како знамо и умемо. Финансирамо се конкурсно, а ове године је конкурс расписан тек сада, док је прошле био у фебруару. Мимо тога ништа не добијамо. Чланови наше организације плаћају чланарину у висини од 360 динара годишње, што, све у свему, ништа није, тридесет динара месечно, а приређујемо повремено и забаве па тако преживљавамо, остане нам неки динар, али је то све мало. Шапчани се, рецимо, баве ручном радиношћу па продају своје производе и тако се потпомажу, а ми не можемо ни то јер немамо ни да купимо потребан материјал – каже Милорад Станић, председник ГОИР додајући да немају потпору ни од локалних привредника.

Организација је направљена пре шездесетак година и некада је имала много више чланова, али Станић каже да су многи и умрли па се тренутно не зна тачно бројно стање, али се на томе ради, посебно зато што је и Савез инвалида рада на државном нивоу затражио да му се доставе прецизни подаци. Посебан проблем овој организацији донело је то што у данашње време има много мање инвалида рада пошто се инвалидска пензија теже добија. Станић каже да се прошле године свега двоје учланило, а ове је долазио један, али када је чуо шта добија за чланарину, окренуо се и отишао.

– Добија излете, екскурзије, одласке на радионице, такмичења од пикада до скока удаљ, али када на све то идемо, свако плаћа своју карту. Дешава се, истина, да од градске управе добијемо путнички аутомобил, или комби да нас превезе, и захваљујемо им се због тога. Традиционално организујемо првомајски уранак и долазе нам гости из целе земље, а ми идемо после код њих. Ове године звали смо градоначелника да посети наш уранак како би се уверио да заслужујемо већу подршку – прича Станић додајући да је раније било много лакше, другачије време и више новца па се добијало по десет хиљада од града, што је много значило.        .

Инвалиди рада, као и друге особе са инвалидитетом, имају право на бесплатан превоз или на повластице у превозу као и на још неке. У организацији кажу да код њих нема особа са инвалидитетом у колицима и да су им чланови углавном некадашњи “Вискозини” радници који су радили на тежим местима. Сада више нема чланова који би могли да се запосле јер је, каже Станић, за добијање статуса особе са инвалидитетом неопходно да их комисија која се тиме бави прогласи стопроцентним инвалидом. Проблем је, међутим, што после две године морају да иду поново на оцењивање и дешава се да им иста та комисија умањи инвалидитет, чиме постају способни за рад, а без посла су остали када су оцењени са стоодстотним инвалидитетом.

– Долазе нам ти људи не знајући шта да раде оставши и без пензије и без посла па траже помоћ од нас, а ми им не можемо помоћи. Њих погађа закон, а он мора да се поштује па какав год да је. Беспарица је, ми само сабирамо инвалиде рада и поразговарамо шта кога тишти, али никоме, нажалост, не можемо да испунимо жеље. Упознамо их са правима која имају, упутимо их где да оду, у које институције, и све то дамо ископирано на папиру – објашњава председник лозничких инвалида рада.

Секретар Милоје Николић каже да је недостатак средстава највећи проблем, али да се искупи нешто новца за посету болеснима у болници, а и када неки члан “промени царство”, припомогну колико могу.

– Није то много. По правилнику, имамо фонд солидарне помоћи па однесемо од 500 до хиљаду динара, не можемо више од чланарине, а све правдамо рачунима. Са светлије стране, честитамо члановима и рођендане, покушавамо да им скренемо пажњу са свакодневице јер  су, иначе, оптерећени свим и свачим. Нашим члановима обезбеђујемо и огрев, а тренутно могу да га купе на десет рата, што им олакшава набавку у значајној мери – каже Николић.

Градска организација из Лознице активно сарађује са колегама из околних места, али и са онима који су удаљенији па могу да упореде своја са њиховим искуствима. Нажалост, Николић каже да је свуда слично, или боље, али нигде лошије. За разлику од лозничке која плаћа шаку квадрата, у неким местима организације располажу чак и простором који могу да издају, а онда им је рад и те како олакшан.

Н. Т.