УДРУЖЕЊЕ БУБРЕЖНИХ ИНВАЛИДА „ПОДРИЊЕ“ – Лекова никада нема довољно

УДРУЖЕЊЕ БУБРЕЖНИХ ИНВАЛИДА „ПОДРИЊЕ“ – Лекова никада нема довољно

Zvonko Petrovic

Несташица лекова важних за дијализу, недостатак нових регистрованих лекова, пренатрпаност и неопремљеност већине центара за дијализу, непостојање права на рехабилитацију, недовољан број добрих васкуларних хирурга који би на време радили АВ фистуле и отклањали компликације – само су неке од тешкоћа са којима се сусрећу бубрежни болесници на дијализи

Удружење дијализираних и трансплантираних бубрежних инвалида „Подриње“ у Руњанима основано је 15. августа 2004. године и има око шездесет редовних чланова који су на дијализи. Простор за окупљање немају, а од локалне самоуправе га нису ни тражили. Како каже наш саговорник Звонко Петровић, потпредседник овог удружења и оволики број чланова представља успех, јер има доста оних који нису зинтересовани за било какве активности. У финансирању активности не ослањају се на донације већ на конкурсе Министарства рада и социјалне политике и конкурс града  Лознице где имају право да учествују са два пројекта.

Како каже Петровић, на дијализе које у нашој земљи трају по четири сата пацијенти одлазе три пута седмично, ретки су они који имају две и то су људи којима још увек донекле функционишу бубрези.

– Четири сата колико траје дијализа оптимални је минимум, све мање није добро а и то је мало јер се крв не пречисти у довољној мери. Најбоље опорављени пацијенти са најмање компликација су они који имају бар преко осамнаест сати дијализе седмично. Такве дуге дијализе се раде у Јапану где је смртност око седам одсто годишње, тамо се и трансплантације раде чешће него код нас. Код нас се углавном крије колика је смртност а према подацима које сам успео да пронађем, од око пет и по хиљада пацијената колико их има на дијализи, годишње умре око двадесет одсто.  Нефролози кажу да је то на нивоу ЕУ а ја мислим да је пуно више, јер тамо пацијенти имају боље услове за дијализу, ретко када чекају на трансплантацију дуже од четири године и имају све потребне лекове које ми немамо – тврди Петровић који је на дијализи од 1980. године и, како каже, за све те године на позитивној листи лекова није се појавио ниједан нови лек.

– Ми смо сто посто здравствено осигурана лица а под тим се подразумева право на лечење, лекове, рехабилитацију а у стварности, када одете у апотеку, од десет  лекова које користите, два добијете бесплатно, за два платите учешће а остале морате да купите – каже он.

Како каже наш саговорник, ниједан дијализни центар у Србији не испуњава услове прописане правилником ни по простору, ни по опреми, нити по броју особља. Деца којих има око петнаест,  искључиво одлазе на хемодијализу, контроле и консултације на Дечју клинику у Беграду јер су тамо најбољи услови а и медицинско особље је посебно обучено за њих. У Лозници су својевремено  у једној просторији била четири кревета а сада их има осам а све је више и дијабетичара који долазе на дијализу. Удружење је више пута помогло да се Одељење за дијализу опреми, између осталог комплетно је опремљен  мокри чвор а ове године су успели да уз помоћ локалне самоуправе набаве завесе за прозоре јер су пацијенти и апаратуре били директно изложени сунцу.

– Наше пацијенте којих има око осамдесет,  на дијализу превози Дом здравља који сада има добар возни парк, али нема довољан број возача. Они су углавном ту пре подне, а по подне су нам на располагању максимално два возача тако да се увек некоме „заломи“ да чека сат времена после дијализе да би био одвезен кући – напомиње Петровић.

Он је похвалио лозничко ЈП „Паркинг-сервис“ што им је омогућило бесплатно паркирање на било којем месту а не само на местима означеним за особе са инвалидитетом.

– Бубрежни болесници који су у радном односу могу да наставе да раде уколико се осећају способни и они се обично опредељују за кућну дијализу да би могли да је ускладе са радним временом и да не зависе од смена у болници – напомиње Петровић истичући да и они као и све друге особе са инвалидитетом тешко долазе до посла.

Проблеми са којима се сусрећу болесници на дијализи су и недовољан број добрих васкуларних хирурга који би на време радили АВ фистуле и отклањали компликације, недоступност тзв. некалцијумских везивача фосфора типа севеламер-хлорида, непостојање права на рехабилитацију иако су својевремено имали право на по двадесет дана сваке године.

– Не видим светло на крају тунела јер се ништа у том смеру не дешава. Лекари могу да се буне што ја  тако кажем, али неке ствари се упорно понављају, као што је несташица лекова. Недавно није било бевиплекса, пре две године хепарина без којег не може да се ради дијализа, сналазили смо се како знамо и умемо. Лекова нема зато што се тендер не обави на време или се неко жали па пацијенти због тога по шест месеци не добијају потребне лекове. Једино решење је да се пацијенти потруде да што више сазнају о својој болести и да се преко удружења информишу како да остварују своја права – истиче Петровић.

В. Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )