НАШИ СМО – Илегалци и јатаци

НАШИ СМО – Илегалци и јатаци

Zorica VisnjicДржава је решила да до краја године убеди најмање сто хиљада илегалаца у бизнису да пређу у легалне токове, плаћају порез и зараде пензије. У помоћ ће јој прискочити инспектори рада који већ од сутра крећу у контролу наоружани новим овлашћењима која им дозвољавају да са судским налогом улазе у дворишта, куће, станове и где год им се привиди сива зона. Оне који падну у овој акцији држава ће казнити од  50.000 до  два милиона динара. На свим сајтовима који су објавили вест о томе изненађујући су негативни коментари читалаца. Сви, махом, у непријављеном делатнику виде социјално угроженог декицу који поправља комшијама ципеле, самохрану мајку која шверцованом робом у кеси издржава породицу, пријатељицу у најбољим годинама живота и најгорим за налажење посла која се сатире правећи колаче и торте за славе и весеља чекајући позив који доћи неће, простодушну фризерку која шиша по кућама на одложено плаћање или било кога другог кога супротстављају “репресији над сиротињом”.

Међутим, статистика показује да се у нелегалној зони у Србији годишње обрне око 11 милијарди евра и да је је њен удео у БДП између 20 и 30 одсто. Неки сматрају и преко тога. Ни најразвијеније земље света нису успеле да искорене сиву економију, али је упола мања него код нас.  Иако истраживања показују да грађани у принципу не одобравају нелегално пословање, а удружења предузетника као један од  највећих проблема у пословању виде нелојалну конкуренцију непријављених, ни једни ни други већином не би цинкарили. То се код нас своди на тај ниво. Једном је неко рекао да се у Србији на порезе у свим слојевима друштва гледа као на казну и да је однос између државе и пореских обвезника вечита игра ко ће кога надмудрити. Стојим на страни оних који одговорност за такво стање сваљују на државу и немам разумевање за упорно избегавање да учини оно што је у нашем случају нужно. Прво да смањи пореска оптерећења, односно да их сведе на разумну меру, тако да свако може да заради и за себе и за државу. Са порезима на зараде који иду до 64 одсто нема довољно ни за једне ни за друге. Друго, да смањи тетошење страних инвеститора у чије пословне књиге не смеју ни да завире нити у њихов однос према нашим радницима и да повећа субвенције за све почетнике у бизнису. Да охрабри сваког ко је вољан да ради, да запосли самог себе јер како сада ствари стоје то је за већину и једина шанса. Треће, да помогну младима са села да своја породична имања претворе у предузећа, да обесхрабре увознике парадајза, шљиве и свега другог што сада трули на њивама јер се не исплати берба, а да охрабри задругарство. Четврто, да преваспита општинске и државне службенике и да у сваком ко плаћа порез гледају као у свог најрођенијег којем треба ићи у сусрет, а не да се пред њим затварају врата. Пето, да се од пропалих фабрика направе бизнис инкубатори где би сви којима је потребна помоћ на почетку могли да нађу пословни простор по симболичној закупнини, пословне и пореске саветнике и све друго што им је потребно да би опстали док не развију посао.  И овде ћу стати да набрајам, а свако ко има нови предлог нека га допише. Ваљда ће некада, неко то и да прочита. Рачунам да државу чине људи  и да добро друштво, као и добра породица, опстаје на јасном договору, принципима и солидарности. Можда почнемо и да се волимо.

А када наш однос подигнемо на ниво поштовања, илегалци ће укинути сами себе, јер ће варање бити и неисплативо и неприхватљиво. Све док подаци АПР буду показивали да  се више затвара него што се отвара предузетничких радњи, држава ће бити главни јатак свим илегалцима, а грађани ће више разумевања имати за шверцере него за порезнике.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )