Ирачанин у Србији
У Центру за тражиоце азила у Бањи Ковиљачи већ неколико година живи Ирачанин Алобаиди Сафа Алдина и чека документа која ће му омогућити да остане у Србији и живи као сви остали. Велика жеља му је да после добијања “папира” овде доведе супругу и сина и да после више година поново буду заједно
Насмејано лице Алобаиди Сафа Алдина (58) дочекује нас у у Центру за тражиоце азила у Бањи Ковиљачи где борави овај Ирачанин. Живи у гарсоњери мале куће у дворишту где чека документа која ће му омогућити да коначно може “нормално да живи и ради”. Осам година чека те папире и не зна колико ће још времена проћи док их не добије. У Центру га сви знају и одавно помаже запосленима да се споразумеју са “станарима” који овде стижу из немирних делова света. Говори арапски, енглески и српски па је преводилац и асистира кад год затреба, помаже и настоји да буде од користи и да не седи беспослен.
Није му лако, али је насмејан, чак се и шали на рачун своје позиције, али му срце крије тугу за женом и сином који су остали далеко од њега. Кад добије папире, планира да их доведе у Србију, земљу у којој жели да остане. Сафа, како га сви овде зову, добио је супсидијарну заштиту у Србији, додељује се особама које нису испуњавале услове за азил, али су доказале да постоји ризик да би им повратком у матичну земљу била угрожена безбедност. У његовом станчићу на зиду много слика, фотографије, поред кревета мањи лаптоп и алат. Када не преводи, време троши поправљајући разне техничке ствари, то му је и струка, а гаји и биљке.
– Овде сам седам и по година и све је у реду. Односно било би да сам са породицом. Волео бих да добијем документа, личну карту, пасош, а онда бих остао у Србији, вероватно баш овде у Бањи Ковиљачи или Лозници, тамо где бих имао могућности да живим и нађем посао. Имам две дипломе, инжењера за белу технику и климе, а завршио сам и хортикултуру. Добро ми је овде, али не знам колико ћу још чекати документа, живот иде, сваки дан сам све старији, и не знам колико је још времена испред мене. Отац сам и супруг, тешко ми је без сина и супруге које нисам их видео годинама. Они мисле да сам их заборавио, а нисам, стално мислим на њих иако последњих неколико година нисам имао контакт са њима – прича на сасвим коректном српском, убацујући понеку реч на енглеском, сањајући дан када ће поново бити заједно са својима.
Некада је живео у Багдаду, престоници Ирака, али су онда дошла несигурна, тешка времена, и кренуо је у непознато за бољим животом. Планирао је да се негде снађе, а онда код себе доведе и породицу, али није било све како је планирао. Остао је у Србији и ту чека документа која би требало да му омогуће да испуни срце.
– Мој син је завршио за програмера и мислим да би овде веома брзо могао да се запосли. Србија је, иначе, у реду. Овде су људи нормални, између мене и мештана постоји поштовање, они воле мене, ја волим њих и све је како треба. Само да је мало брже то са документима све би било одлично – каже Сафа, па одмах испод проседих бркова набацује широк осмех уверен да ће све бити добро.
Прича да је Србију туристички посећивао осамдесетих година прошлог века када је била део бивше Југославије и да се из тог времена сећа безбрижности људи, “јаке економије и државе”. Прошле године је у мају ишао у Крупањ да помаже у уклањању последица поплава и то је чинио радо. Воли да помаже другима и то ради кад год неки нови азилант стигне у Центар, само, како каже, ретки се ту дуже задрже. Сви иду даље у потрази за бољим животом. Он верује да може да га има овде, у Србији, само да још добије та документа. Уз снажан стисак руке поздравља нас Ирачанин у Србији, па оде да поправља лаптоп и у својој гарсоњери сања о дану када ће поново бити са породицом, а то би највише желео.
Т.М.С
