ИНТЕРВЈУ: РАДОШ ЂУРОВИЋ, ИЗВРШНИ ДИРЕКТОР ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ И ПОМОЋ ТРАЖИОЦИМА АЗИЛА – Азиланти су људи који траже спас

До краја године број азиланата ће нарасти до 50 хиљада. Неопходно је убрзати азилну процедуру како би сви који траже и добили привремену азилну заштиту и тиме легализовали боравак у Србији. Без докумената они су сенке, прави плен за сваки облик изнуде, јер неће тражити помоћ , свесни да без докумената могу да  буду изведени пред судију за прекршаје, смештени у притвор, депортовани

Број тражилаца азила у Србији расте прогресивном брзином. За мање од три године повећан је преко четири пута, али утисак је да се мањкавости азилног система споро отклањају. Шта треба променити?

– Много тога. Пре свега убрзати азилну процедуру. Од почетка године па до сада више од 31 хиљаде људи је затражило азил, а очекујемо да ће тај број до краја године нарасти и до 50 хиљада људи. Број оних који кроз нашу земљу само прођу, можда је и троструко већи. Нажалост, морам да кажем да, мада је број службеника у Канцеларији за азил повећан, азилна процедура и даље траје јако дуго. Скоро да нема регистрација и издавања азилних легитимација, мало је оних који су затражили азил саслушан, а свега неколико је добило азил ове године… Не може да се стигне да се изда довољан број потврда за азил па се људи одбијају уз коментар дођи сутра, прекосутра…Управо због тога што ни на који начин не решавају свој статус, азиланти сада све мање иду у центре за смештај у Сјеници, Тутину, Боговађи, Бањи Ковиљачи… Остају у градовима, на станицама, улицама, по парковима, у хостелима… и чекају везу за наставак пута. Тако да много тога треба променити.

Шта конкретно?

– Регистровати све људе који траже азил, издати им азилантске личне карте на које имају право по закону… То је, у ствари давање привремене заштите (условно речено азила на одређено време, рецимо од три месеца до годину дана). Тако ће ти људи моћи да траже смештај и сами га плаћају, подижу новац који им шаље родбина, да се лече… Оно што је посебно важно, тако ће бити заштићени од изнуђивања новца, од насиља, трговаца људима и криминалних група, који су свесни њихове рањивости. Без докумената они су сенке, прави плен за сваки облик изнуде, јер неће тражити помоћ, свесни да без докумената могу да  буду изведени пред судију за прекршаје, смештени у притвор, депортовани… Тако њихов нерегулисан статус из кога проистиче страх и спремност да трпе само да би ишли даље, у ствари подстиче криминал…Привремена заштита омогућила би, значи, колико-толико нормалан живот овим људима док су у Србији, а  истовремено систему дала време да се прибере и да се смисли шта и како даље са реком избеглица која долази.

Да ли овакав потез  изискује већа материјална средства, нове кадрове, техничке капацитете?

– Морам да признам да би овај потез, који је иначе предвиђен  управо законом о азилу, био  храбар за државу, која тешко може и са мањим проблемима да изађе на крај. Јер овакав талас миграције који запљускује Србију нешто је ново што захтева озбиљно организовање, ширење капацитета смештаја, регистровање, давање исправа, пружање здравствене заштите… Значи, изискује и већа материјална средства и кадровске и техничке капацитете, али не превелике. Суштина је да се  ојачају локалне институције које се баве овим проблемима: центри за социјални рад, локалне полиције, домови здравља… Сматрам да би требало ојачати и надлежности и капацитете  Комесаријата за избеглице, као агенције која располаже са 70 службеника.  Морамо нешто урадити, јер Србија нема алтернативу. Што пре се одлучи да ове људе привремено заштити, имаће мање проблема и мање ризика да јој се догоди, рецимо, оно што се као бумеранг вратило Грчкој која је дуго игнорисала избеглице. Они су постали предмет кампања екстремних политичара који су скупљали политичке поене на ширењу ксенофобије и национализама упирући прстом у азиланте као главне проблеме и непријатеље Грчке. Нажалост, за Грчку то није било најсрећније решење јер је захваљујући таквом стању екстремна фашистичка десница добила довољно гласова да уђе у парламанет, владу, чак и у Европски парламент где утиче на доношење и других одлука ван азила, значајних за једно друштво као што је Грчка.

Да ли Србија има одговор на намеру Мађарске да подигне зид дуж заједничке границе?

– Србија нема други одговор до да гледа како да превазиђе и преброди велики прилив избеглица које ће се све дуже задржавати у Србији. Ако одлука буде дефинитивна ипак ће бити потребно време док се зид у потпуности не заврши. Међутим ако се то и деси, избеглице ће тражити начин да  пређу тај зид или нађу алтернативни пут, а  то ће ове људе задржавати у пограничној зони гладне, жедне, изнемогле, здравствено угрожене, мете кријумчара и трговаца људима. Било које насиље према избеглицама не сме да буде условљени одговор Србије, јер на тај начин ће се само подићи антагонизми са домаћим становништом, незакоње и спустити међународни реноме Србије као земље која поштује људска права. Ако се питамо треба ли страховати од опасности да ће то, између осталог, додатно подстаћи трговину људима, одговор је да хоће. Једини циљ сваког ко је дошао чак довде јесте да пређе границу према земљама ЕУ, значи, до жељеног сна га дели само још ова према Мађарској. И ти људи неће одустати. Они ће сами тражити кријумчаре, чија ће цена бити све већа.

Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила, на чијем сте челу, сведок је најстрашнијих људских патњи на путу до слободе. Запањујуће је да расте број деце која се крећу без родитељске пратње. Како то објашњавате и како им се може помоћи?

– Све указује на организовано кријумчарење деце и трговину децом. Понекад су та деца сама упућена на пут, понекад остају   без родитеља, јер они успут страдају, понекад се раздвоје јер родитеље ухапси полиција, или чак заробе кријумчари како би их уцењивали. То су страшне и вероватно најтеже азилантске приче. Деца се најкраће задржавају од свих осталих азилних група код нас. За њих би било потребно  изградити посебан центар, али и оснажити локалне центре за социјални рад, болнице, домове здравља, полицију… Са децом је потребан стручан, пажљив рад. Неопходна им је пуна  пажња уз стручног преводиоца, ургентно смештање, разговори, стручна асистенција, старатељи, посебни центри…

Ваша, као и друге организације цивилног сектора, има важну улогу у промени свести грађана према азилантима. Из искуства које имате, да ли сматрате да би могло поново доћи до великих протеста локалног становништва као што су били у Бањи Ковиљачи, Боговађи и у неким другим местима и шта требало учинити да се то не понови?

– До нових протеста може доћи као што је и долазило уз искључиву иницијативу и организацију локалних политичких партија. Наши људи показују све веће разумевање и саосећање према овим људима, свесни да су они жртве прогона и ратова, исто као што су то били наши људи на просторима бивше земље 90- их година. Циљ нашег центра, између осталог је и да приближимо стварно лице тих избеглих људи, да кажемо нису ово криминалци и авантуристи. То су лекари, земљорадници, адвокати, учитељи, студенти, очеви, мајке… људи који траже спас. Напустили су домовину, своје најближе, своју кућу само зато што су морали… Не зато што више воле туђу.

З. Вишњић