НАШИ СМО – Срце
Отишао је Бацко не дочекавши операцију срца заказану за 2017. годину. Када смо се срели који дан раније, питала сам га да ли може да нађе неку везу да то убрза, а он се само насмејао и рекао Пробаћу нешто. Некако, имала сам осећај да се не нада много тој вези, а после сам чула и да је то скоро немогућа мисија. Просто је – понуда је много мања од потражње и то вам је чист економски закон. Али, шта зна срце шта је закон тржишта. Срце изда када се најмање надаш. Као и држава. Оног тренутка када је у здравство уведен паралелан систем, када је лекарима дозвољено да истовремено раде и у државним болницама и у приватним ординацијама, широм су отворена врата корупцији. Већ четврт века систем се урушава дотле да је и Влада Србије у одговорима на упитник Европске комисије у поглављу 23 признала да је здравство најкорумпиранији сектор у држави. Мало ко није доживео да га лекар у радно време саветује да дође у његову приватну ординацију где има бољу опрему од те дрндаве болничке. Сви знају колико коштају поједине операције и шта значи бити пацијент без “свог лекара”. Ако га немате, надрљали сте јер нисте ничији, а ако га имате, опет сте надрљали јер сте нечији, јер када сте нечији, не можете бити свачији, него само оног за кога знају да вам је одредио тарифу. У том лавиринту негде се затурила и етика, добро потпомогнута незаинтересованошћу свих досадашњих власти да реши то, најосетљивије, питање у друштву.
У свету су то урадили са неколико нивоа здравственог осигурања и остављањем могућности да се за исти новац лечите и у државној и у приватној ординацији, али и драконским казнама за изнуђивање новца од пацијената или какву другу неподопштину која произилази из несавесног лечења. Код нас је први лекар за то кажњен тек 2009. године. Тај случај је зато што је дете било у питању добро уздрмао јавност, али има један који нас је и насмејао у својој бизарности. Наиме, један неурохирург из Новог Сада, осуђен за примање мита, шифрованим порукама јављао је супрузи колико је новца тог дана добио од пацијената. Данас само осамсто поена, каже он. Па добро, каже она. Јесте, то је један квадрат стана, зар не. Како да не. Зарађен на туђој несрећи. Деведесетих један лознички лекар, неосуђиван за примање мита, дрско се обратио једном човеку, чије дете је лечио, Носиш ту главу као комад сланине. Рекао је то на ходнику, пред свим другим пацијентима јер је био изнервиран што овај никако не може да схвати да доктор није банка па да га кредитира или хуманитарна организација па да га помаже. Није га пријавио, као што ни многи други никада нису пријављивали слична искуства. Неки због страха, неки што су сами нудили, а неки што су схватили да то тако треба. Међутим, знам и за искуство младића, спортисте, који је повредио колено, а уважени лекар, професор, му је рекао Можете да бирате да вам закажем операцију за шест месеци, јер немамо слободних термина или ако имате 200 хиљада, можете уплатити на рачун клинике и бићете оперисани одмах. То је све било легално, јер наш систем и то дозвољава. Срећом па младићев отац ради у монополистичком јавном предузећу које је већ једном другом дечаку платило зубну протезу, ону најскупљу, не знам како се зове. Дете, ко дете, хвалило се у школи. Чиме да се похвале они који немају такве фирме, који немају никакве фирме? Чији су они пацијенти и чија су они брига? Најчешће савести друштва, јер тамо где је издала држава не може добро срце, па се скупе паре за лечење, деце углавном.
И сад када разговарамо о несигурности коју осећамо заглављени у понижењу чињенице да смо пре тридесет и више година имали бољу здравствену заштиту, никако као аргумент за овакав јавашлук не смемо прихватити изговоре да држава нема пара, да су фондови празни. За то мора да има. Наравно да ни лекарске плате нису оправдање за беспризорну алавост, знам и сви знамо лекаре који држе до Хипокритове заклетве. Проблем корупције у здравству није тешко решити. Потребна је одлука, министар који то хоће и директори болница који то могу. А и ми можемо да припомогнемо мало – упорним тражењем да то и ураде. Сад ако вам се чини да сам лицемерна јер сам свог колегу наговарала да тражи везу, позивам се на раније изречену тврдњу директора Клиничког центра Србије др Миљка Ристића да су пацијенти који немају везу осуђени да дуже чекају на лечење него што је то предвиђено процедурама.
И када сви све знамо, како да нас не изда срце, када смо ми издали њега пристајањем да се за ургентну операцију чека до судњег дана.
Зорица Вишњић
