НАШИ СМО – Срце, глава, мишићи
Још се са травњака Норт Харбура у новозеландском Окленду орило “Ја те волим, ја те волим, Србијо”, а већ су почела да се постављају питања како је могуће да једна тако мала земља постане првак света. Можда би она и била на месту да ова земља већ нема најбољег на планети Новака Ђоковића и да јој спортисти већ нису доносили најсјајније медаље са најважнијих такмичења. Истина, ако би се мало преобличило па гласило, рецимо, како је могуће да ФУДБАЛЕРИ постану прваци света, то би већ имало смисла. Међутим, ако се поставља за генерацију рођену 1995. године, онда се опет враћамо на почетак јер ти су момци већ били прваци Европе пре две године, а прошле им је финале измакло непораженима, на пенале. Дакле, генерација 95. зна да побеђује. Овај текст настаје у ноћи дана у којем се Србија сместила на врху света и вероватно ће се до његовог појављивања у новинама изређати у свим медијима силни стручњаци који ће објашњавати “феномен орлића”, али има ли ту шта да се објашњава?
Кажу да је селектор Пауновић пре три године, на првом окупљању, рекао момцима да ће постати прваци света. Они су му поверовали. Тачка. Треба ли даљих објашњења? Дошао је човек који верује у успех, пре свега у себе и у оне које предводи. Затекао је екипу која зна да може много и верује ономе ко је води, а вођа мора тачно да зна шта жели, да има јасан циљ, да поштује сваког члана тима, зна његове вредности и да ствара добру атмосферу, без нервозе и панике. Он у тим улива самопоуздање, а себе не ставља у први план, не намеће се празном причом, већ знањем и чврстином вере.
Наравно да није довољно да поседају у круг и маштају о титули, наравно да се много радило и наравно да се показало да су јаки мишићи у спорту важни, али је јака глава још важнија. За десет дана четири утакмице у којима није дозвољен кикс и све четири са продужецима, једна и са бескрајном серијом пенала, и све четири добијене. Сада је јасно на шта је мислио Немања Максимовић када је најављујући СП за наше новине рекао да се екипа припрема откако се квалификовала и да треба још само пар ситница да се сложи на Зеланду. Јасно је и да су те дуге припреме биле спроведене на прави начин и да се није мислило само на тактику и технику.
Пре свега, ове момке краси јединство, фудбал је колективна игра и они је играју тако. Можда и зато што међу њима нема надуваних “супер звезда”. Затим, боре се за своју земљу. Можда су млади па их још увек није довољно разочарала, али Србију воле и то показују изгарајући на терену, али, божемепрости, играју ко да су Немци. За разлику од свих на овим врлетима и лединама Балкана, најјачи су баш онда када је најпотребније и не стају. Не стају. Ако воде, не набију се у 16 да чекају крај, него играју. Ако губе, не предају се очајању, него играју. И то им је донело радост. Упорност, упорност, упорност, вера у себе. Питао сам Немању о чему је размишљао док је прелазио најдужих 40 метара од центра до беле тачке, а он је рекао да никада није опуштеније шутнуо пенал па чак ни на тренингу. Ето зашто смо прваци света. За њега тих 40 метара није било ништа, он је пошао да да гол, да реши ствар. Зато је онако мирно као у школском дворишту окончао финале. Не значе њему два Бразилца на леђима ништа, ни голман испред њега, ни то што је до тог тренутка 748 минута провео у игри, он је пошао да да гол. Рекао је себи да морамо победити, рекао и урадио. Ето је разлика. Ето га одговор како.
Одговор су дали и Вељковић и Јовановић. Милош када је пољубио земљу на Норт Харбуру након што је Рајковић одбранио пенал после његовог промашаја, а Вукашин када је пао на колена на крају финала и заплакао онако из душе.
Један тим, једно срце. Титула у џепу.
Н. Трифуновић
