НАШИ СМО – Сунђер

НАШИ СМО – Сунђер

bobanКако човек да поднесе свакодневне ружне вести, слике, тешке сусрете или јадиковке беспомоћног, превареног и осиромашеног света, а да остане нормалан, смирен и здрав? Сетите се последњег лепог дана у којем нисте чули да је негде неко настрадао, да је неко убио некога, да је неко силован, малтретиран, пребијен или, у најмању руку, преварен или покраден. Нема га, или ја не могу да се сетим. Када се још уз све то бавите послом који подразумева управо писање о таквим стварима, разговоре са различитим људима о најразличитијим темама, у збиру осећања ствар постаје тежа барем дупло. Неко ће рећи свако бира своју професију и то је, донекле, тачно, али овде није реч о томе. Данас новинар није само новинар. Рекао бих, све више сам себе подсећам на сунђер који упија све и свашта. Што хоће и што му не прија. Али и сунђер има свој капацитет. Мора у једном тренутку да процури. Можда је овај осећај који ме тренутно притиска одраз високе спољашње температуре или нервозе, али чини ми се да више ни сунце не греје нормално већ пржи и цеди. Рђавом је тешко угодити, то је тачно јер, ако му не смета промаја, онда му смета врућина, а када му не смета клима за вратом онда му смета задимљена просторија, и све тако укруг. Али, када вам јутро почне одвратним насловима из новина, а настави сусретима са људима које и не познајете, а од вас очекују нешто, или телефонским разговорима са ликовима за које не знате одакле им број вашег телефона, онда у једном часу помислите да сте контејнер у који људи одлажу своје муке, проблеме и невоље, а да тај контејнер нема дна и нема онога ко ће га испразнити. Најтеже је то што све те муке, проблеме и невоље упијате, одлажете у неку фијоку свог бића, потискујући личне проблеме и све оно што би требало да учините и за своје укућане. Чини ми се да се све лакше поистовећујем са Балашевићевом песмом “Намћор”, а некада помислим да је то све у ствари због беспарице. Да, тај фрагмент звани новац, често зна човека да помери, али није то у питању. Па неког великог новца нисам никада ни имао, како ја тако ни многи око мене, зато новац није проблем. Њега нема па нема! Ово је више ствар реалности коју посматраш из дана у дан и схваташ колико си ситан шраф на палуби једрењака којим кормирали гусар, спреман само да удовољи својим прохтевима. Да сам барем сидро, па да то мало зауставим, али не, овако, као сунђер, упијам, упијам, док не потонем или док ме на крају неко не исцеди. И тако укруг. Не могу рећи да завидим, пре бих рекао да се дивим бајкерима и њиховој вечитој слободи. Причам са њима пре пар дана и видим само расположење. Километри преваљени до неког мото-скупа за њих није мука већ ужитак. Чак ни неки ситнији квар на мотору не може им покварити расположење, а када сам једног бајкера питао како су се склонили од пљуска, он ми рече да они кишу и не примећују, као ни ветар или друге временске несугласице. Они уживају и то им је животна филозофија. Е, сад, можда бих и ја у бајкере, на викенд, или два, али већ после тога прорадио би онај црв који те тера да се вратиш свом послу и свом задатку. Писање је за наш вентил. Ако некада неки редак претекне, па се прелије међу корице неке књиге, ето мене у другом жанру. Сигуран сам да ти реци неће бити препричавање сивила свакодневице, већ нечег што ће ми вратити мало смеха на лице.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )