НАШИ СМО – Успех

НАШИ СМО – Успех

Zorica VisnjicУочи Ролан Гароса слушам на Радио Београду анкету, нисам сигурна како је гласило питање, али било је нешто у вези са Новаком Ђоковићем. Одговоре сам пратила с површном пажњом све док ми позорност није привукао један топао, старији глас. Нек је он само жив и здрав и нек се не секира. И тако ме разнежи та позната реченица и начин на који је изговорена да сам је цео дан призивала. Уз такву поруку је расла моја генерација, слушали смо је од најрођенијих и најдобронамернијих из свог комшилука. А, када је прошао тај мој емотивни тренутак, почела сам да размишљам како је и зашто том непознатом господину један спортиста толико прирастао за срце, као да је његов. Слушала сам раније и сасвим другачије мишљење, једном сам чак била и изгрђена  што сам признала да волим Новака и да поштујем његов успех. Што се ти палиш, мајке ти? Мука ми је од свих вас, он игра за себе и убија се од пара, а ви га подижете на ниво божанства! Покушај да објасним свој став био је грубо одбијен, али успела сам да кажем најважније – Када ти будеш с таквом посвећеношћу радила на себи и када будеш пуна к’о брод, а да при том не заборавиш одакле си пошла и тебе ћу обожавати, рекох. Најважније сам прећутала – да она мене тада не би ни познавала! Баш ми то треба, рече. Грожђе је кисело, одговорих. Због добросуседских односа, променисмо тему. Међутим, ништа се није променило, од тада до данас, у односу људи према феномену Ђоковић. Он је, заправо, сублимација наших вредносних и културолошких ставова према феномену успеха, уопште. Сматрам да није тачна тврдња да се у Србији успех не прашта и верујем да се по томе не разликујемо много од остатка света. Када у Србији неко постигне велики успех, он се нужно увек мери стартном позицијом. Ако је још успех дошао преко ноћи, уз помоћ везица или чега другог неприкладног, џаба му, поштовање никад неће стећи. Ни у остатку света такве не воле и без обзира на дебљину новчаника као скоројевићи осуђени су да “фини свет” посматрају из прикрајка. Ми их не волимо и због бахатости којом манифестују дистанцу од свега што су некада били, а нарочито их не волимо када нам соле памет како ми не умемо да радимо и како им, заправо и завидимо. Истина, има и зависти, али она дође нешто као одбрамбени механизам да нам суочавање са сопственом лењошћу и неспособношћу лакше падне. Некада ми се, чак, чини да су успех и завист у обрнутој пропорцији – што је успех мањи, завист је већа.  Познавала сам једну особу која није дозвољавала да се у њеном друштву каже: Могао сам и ја то. Све што смо могли, постигли смо. Тачка!  Да ли је онда Ђоковић, свима нама који га волимо компензација за личне неуспехе? Наравно да није. Волимо га због њега самог, као што волимо добро и мило дете из комшилука, као што навијамо за њега када се први пут пење на дрво, или када нам каже да је зарадило први џепарац, да се заљубио у фину девојку, да приводи студије у року, да ће му добре оцене донети добар посао и када не истиче свој труд као прекор другима. Љубав и поштовање не иду увек заједно, неком се посрећи да их стекну, неком да их осете. Тако је и у остатку света. Баш данас сам прочитала изјаву Бориса Бекера да га је Немачка доживљавала као национално власништво и да је побегао у Енглеску да заштити своју приватност.

Дакле, све ово напричах да бих рекла да је добро да постоји Новак баш данас у овако збуњеној и посрамљеној Србији где су домети нечијег успеха мера моралног неуспеха целог друштва и где се материјални успон појединца дешава истовремено са суновратом свих који му се нађу на путу.

А, што се Ролан Гароса тиче, ма нек је Ноле жив и здрав и нек се не секира, а што се нас тиче, велики је успех што му нисмо ништа замерили.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )