НАШИ СМО – КУНИЋИ
Кад код видим “Вискозу”, зачудим се како је могуће да је наочиглед државе, града, свих нас претворена у унакажени комплекс пун смртоносних замки. Фабрика не само што је полигон вишегодишње немилосрдне пљачке и место где се гине у жељи за зарадом сечењем секундарних сировина него је са опасним материјама које из ње нису уклоњене, већ читаву деценију темпирана еколошка бомба. Претња на прагу града, између Лознице и Бање Ковиљаче, чији житељи су, а да већина тога није ни свесна, остављени на милост и немилост некоме ко потезом бренера све нас може озбиљно угрозити.
Навикло се на крађе по “Вискози”, призоре голих зидова, зграда без кровова, а уништеног гиганта сетимо се само кад нешто плане, или неко у њему погине. Толико се навикло да више ни истицање опасних материја није нешто о чему се јавност обавештава. Да ли сте знали да је почетком маја, у ноћи између 4. и 5. насилно уклоњен вентил на једном од резервоара црног луга некадашње “Целулозе” и да је истекло од 50 до 70 тона ове опасне материје? Лозница је о новом загађењу животне средине обавестила надлежна министарства, односно агенције за заштиту животне средине и приватизацију у још једном од безброј дописа са никаквим ефектом. “Вискоза” не ради од фебруара 2005, а у њој још има опасних материја, пре свега црног луга и, што је још горе, угљен-дисулфида (ЦС2), сумпорног једињења које је отровно, запаљиво и експлозивно при додиру са ваздухом, а делује на нервно ткиво, мозак и периферни нерви систем. Пре пет година је из фабрике уклоњено око 500 тона ЦС2, али посао до данас није завршен, а не зна се да ли га је још остало у траговима, или га има у тонама. За Риплија је изјава представника Агенције за приватизацију на недавном састанку у Лозници, да “немају евиденцију о количинама опасних материја” у фабрици. Како је та Агенција која је водила стечај “чувала” и “сачувала” “Вискозу” јасно је свакоме ко види оно ругло. Да се уозбиљи и боље обезбеди фабрику и што пре уклони опасне материје из ње овој држави, без обзира на то ко је био на власти, и у тој фамозној Агенцији нису била довољна упозорења, пожар у “Свили” и “Целвлакну” из 2008. у коме је настрадао један мушкарац, ни погибија другог приликом сечења резервоара у “Целулози”, или прошлогодишње страдање човека у “Свили”. Узалуд је Лозница тражила помоћ. Оваква “Вискоза” стални је извор опасности да неко изгуби живот, да дође до еколошке катастрофе и угрожавања живота и здравља већег броја људи. Последња несрећа захтева од надлежних државних институција да се овим крађама и свакодневним ризицима угрожавања живота и животне средине стане на пут. Тај апел града упућен 2012. Влади Србије и данас је, нажалост, актуелан. Реакције нема, ако се не рачунају дописивања, састанчења и “млаћење празне сламе”. Пошто је под окриљем државе, уз помоћ “љубитеља” секундарних сировина, исечено све што се могло уновчити, следи нова “услуга”. Ове године требало би да буде закључен стечај у “Вискози”, а једна од варијанти је да њена имовина буде пренета на Лозницу. Тако бисмо добили гомилу рушевина, загађено земљиште и гратис опасне материје. Лозница јесте тражила од државе “пренос” имовине “Вискозе” у своје власништво, али пре пет година, док се нешто могло урадити. Шта ће Лозница ако добије тај “поклоном” кад држава није урадила ништа, осим показне вежбе до чега доводи небрига, пре свега према грађанима.
Без адекватне заштите оставити опасне материје поред десетина хиљада грађана несхватљива је неодговорност чији епилог неким чудом још увек није постао велика еколошка или, далеко било, нека гора катастрофа. Они који “брину” о “Вискози” не хају што “свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању”, или им Устав и није неко штиво. Али ко мари за куниће, они су ту да гласају и плате порез. Ако преживе.
Т.М.С
