НАШИ СМО – Илегалци
Прле је био мој омиљени лик из легендарне серије “Отписани”. Градски мангуп, спреман да се снађе у свакој ситуацији, шмекер и патриота, илегалац који је завртао уши оном уштогљеном мајору Кригеру и његовим полтронима, домаћим издајницима. И данас када чујем мелодију саксофонисте Миливоја Марковића, компзитора уводне шпице, исто реагујем. Прво ми пред очи искрсне Прле, за њим Тихи, па редом Јоца, Цвико, Чиби, Паја Бакшиш и остали. Не пропуштам ни сад да погледам репризире авантура младих илегалаца у окупираном Београду за време Другог светског рата, које је мајсторски режирао Александар Ђорђевић. Заболи ме и данас онај шамар који је Прле добио од надуваног Немца. За мене је Драган Николић увек остао Прле, чак и када сам га по ко зна који пут гледао у “Националној класи” у улози Флојда, или у “Ко то тамо пева”, “Бановић Страхињи”, “Последњем кругу у Монци”, “Пљачки трећег Рајха”… Прле је легенда! Ружна вест која се прошле седмице завртела друштвеним мрежама уплашила ме. Па не може лепи Гага тек тако да оде. Он је стари илегалац, избориће се он и са тим здравственим тегобама. Он је шмекер светског гласа… Није као ови данашњи мангупи који се бусају у прса, а кад загусти завуку се у мишју рупу. Илегалац се некада из потаје борио против власти, а данас се власт повукла у илегалу. Сви сем једног, који стиже на сва места, од Крупња, преко Беча, до Тиране. Ваљда се све окренуло наопачке па и позиција легалног и илегалног јер како другачије схватити ситуацију у којој владајућа странка већ тачно месец дана живи у илегали, без свог градског одбора у Лозници. Да није било оног фотокопираног папира на улазу у страначке просторије нико не би ни знао да су распуштени. То и јесте најтужније јер се у међувремену ништа није осетило, сем пар изосталих конференција за штампу у којима се прича о општим темама, готово да друго ништа није недостајало. Па како онда функционише овај град, питам се, као и многи грађани. Коалициони партнери се до скора нису ни сретали, а камоли заједно радили, а сада се цео један покрет прелио у СНС, који, како рекох, нема ни градску организацију. За то време СПС вида неке своје ране и стрпљиво чека шта ће даље бити, док преостала опозиција упозорава да то није логична комбинација, која може дати озбиљније резултате. Онда дође скупштина локалног парламента, као полигон за краткорочни излазак из илегале, а говорница постаје једино оружје за борбу против супротне политичке стране. Између којекаквих ријалити програма и директног ТВ преноса седнице многи се определе за ово друго баш из разлога што желе да виде илегалце који скупштинске столице греју за 5.000 динара дневно. Неки се јаве, углавном устаљена екипа, док добар део спавача никада и не осети чари обраћања иза говорнице пред челницима градске власти и онима који су их бирали за своје представнике. Они не само да су илегалци, већ су и плаћеници за боравак у тој својој илегали. Још кад дневни ред саставе као да је телефонски именик, бог да те види. Два, па некад и три дана, дневнице се претворе у солидно примање, толико колико заради поштени радник за месец дана.
Некада помислим да су сви функционери и политичари у илегали, а да једино народ, хтео, не хтео, стоји на ветрометини дневних догађаја и чека нешто ново. Треба бити данас у рангу Прлета и дружине, у рангу “Отписаних”, али то није ни мало лако.
С.ПАЈИЋ
