НАШИ СМО – Морал

Пре неки дан позове ме један фини господин, који воли да повремено разменимо мишљење о неким актуелним темама, и пита ме да ли у политици има морала? Позив је дошао у врло незгодном тренутку када сам била на триста степени због неких других људи и само пар секунди пре него што сам рекла како бих побегла из Србије не окренувши се, само да сам мало млађа. Срећом те ме није чуо, иначе би ме, опет, изгрдио тврдећи да немам право на дефетизам. Рекла сам му да не може бити морала у политици када га нема у друштву. Ако је политика вештина могућег, онда све што се дешава, дешава се само зато што је неко тачно проценио да је то могуће.  Није рекао, али знам  шта је гађао својим питањем. Да сам имала мало више времена и мало мање једа у том тренутку, лако бих га уверила да се не дешава ништа што се већ није десило, на овакав, или онакав начин.  Проблем,  међутим, није у принципу него у интелектуалном непоштењу или у способности да се уочи разлика између једног и другог. Уосталом, сматрам, да за стање јавног морала одговорност на равне части са политичарима дели интелектуална елита. Они шаљу јавне поруке шта је друштвено прихватљиво, а шта не. Сад, лако бих се сложила са сваким ко би покушао да ме убеди да је одговорност ових других много већа. Они су ти који су давали алиби свакој власти до сада – било да су потрчали у њихове редове, било да су кокетирали са њима или да су само ћутали. Зато, када год кажем какав смо то народ постали, брзо се уједем за језик. Исти смо, нисмо доживели генетску мутацију, само се прилагођавамо правилима игре и захтевима који се стављају пред нас. Док је на цени било поштење, лопови су били у затвору, док се ценило образовање, дипломе се нису продавале, док се ценила књижевност, знало се шта се мора читати, док је цењена музика нису биле на цени певаљке, док је цењена лепота, није пластика, док је цењен човек, знало се ко је фукара и где му је место. То је било оно када вам родитељи у две речи – срамота је – објасне да је нешто недопустиво или када неко изгуби добар глас зато што сви знају да једно прича, а друго ради.  Наша регресија није се догодила преко ноћи, она траје ево већ трећу деценију и још увек има шта да се поквари. Таман када помислите да смо дотакли дно и да ће оно што је остало на ногама почети да се уздиже, клепи вас по глави нова глупост, нова осионост и  нова упитаност колико још можемо да падамо или – да ли смо се можда већ сви разбили, а никога нема да нам ту лошу вест и саопшти. О томе размишљам ових дана док се у позадини беспоштедне политичке и медијске борбе у којој се људска трагедија користи као топовско ђуле, сасвим намерно гази све што спада у елементарну људскост. Колико ће ко дубоко закопати у отворену рану није важно, као што ни истина није важна, ако се од одабране стране може извући каква корист. А, истина је увек важна, па чак и онда када иде наруку и оних које не волимо и чије поступке и мотиве морамо да осудимо без олакшавајућих околности. Али, ако пристајемо да у “овом тренутку од истине постоји важнији, виши, интерес” онда пристајемо на све и амнестирамо све против чега смо устајали, или ћемо устајати.

Мени се то питање чини важнијим аспектом упитаности о моралу и политици од  прагматичног мотива мог саговорника који је, узгред и интелектуалац и политичар. Знам да му није лако са њима двојицом у глави, али могућност избора увек имамо. То је онај тежи пут, којим се ређе иде, али зна он то боље од мене.

Зорица Вишњић