ЛОЗНИЧАНИНА МИЛАДИНА МАРИЋА ОДЛИКОВАО РУСКИ ПРЕДСЕДНИК ПУТИН – Медаља за 70 година слободе

ЛОЗНИЧАНИНА МИЛАДИНА МАРИЋА ОДЛИКОВАО РУСКИ ПРЕДСЕДНИК ПУТИН – Медаља за 70 година слободе

Maric

Председник Руске Федерације Владимир Путин одликовао је, поводом седам деценија од слома фашизма, Лозничанина Миладина Марића Јубиларном медаљом. Одликовање је некадашњем партизану уручио руски амбасадор у Београду

 

Док се раме уз раме са црвеноармејцима борио против немачког окупатора и усташа крајем 1944. и почетком 1945. године, Лозничанин Миладин Марић, тада двадесетогодишњак, није ни слутио да ће се Русија тога сећати деценијама касније. Пре двадесет година, поводом пола века од победе над фашизмом, добио је од те савезничке силе прву јубиларну медаљу, десет година потом и другу, а онда још једну за 65. годишњицу слома највећег зла 20. века. Два дана уочи великог јубилеја, 70. годишњице пада нацистичке Немачке, Марићу је у Амбасади Руске Федерације у Београду амбасадор Чепурин уручио Јубиларну медаљу коју му је доделио руски председник Путин.

– Још јесенас су се из амбасаде интересовали да ли сам жив па месец дана после првог позива поново, а последњих седам дана су свакодневно звали и проверавали да ли могу доћи. Нудили су да пошаљу по мене кола из амбасаде или да ме сачека ауто на аутобуској станици и толика пажња ми је већ била довољна и да није било одликовања. Са нама се у Босни борио један одред Црвене армије и много нам је помогао. Посебно су се усташе плашиле када чују да долазе Руси, толико да су бежали главом без обзира остављајући и оружје и храну – прича Марић док му се на грудима сјаји одликовање.

Он је средином рата постао члан СКОЈ-а, а пошто му је старији брат већ био у партизанима по ослобођењу Јадра постављен је за командира сеоске милиције за родни Горњи Добрић и још неколико села. Убрзо му је, међутим, постало непријатно да гледа како мобилисани младићи одлазе на ратиште па је предложио брату од стрица да се јаве да се и они оду борити против окупатора.

– Траје мобилизација, пролазим поред кућа и видим одлазе младићи па кажем брату од стрица: “Знаш шта, Видоје, идемо па таман први погинули!” И он се сложи. Остали из милиције крену са нама и одемо код окружног командира, а он се разљути и подвикне да хватамо четнике и дезертере јер се тамо на ратишту гине, али ми смо били упорни. Пошаљу нас камионом до Малог Зворника, а онда пређемо Дрину ноћу импровизованим мостом пошто је прави био срушен, а вода само прелива преко ногу – сећа се стари ратник.

У Босни су прикључени Шестој пролетерској и кренули су у борбе за ослобођење. Видоје је погинуо код Бијељине, а Миладин је рањен код Брчког минобацачким пројектилом. Борбе нису биле лаке, а Марић је највећи страх имао од заробљавања јер је видео шта су усташе спремне да учине. Једном их је локални водич одвео на “безбедно” коначиште у селу, замор их је сустигао и поспали су, а онда су нападнути. Успели су да се извуку под борбом, а када су се сутрадан вратили, затекли су тела шест војника из обезбеђења смрсканих глава.

После рата Марића је Президијум Народне скупштине одликовао орденима за храброст и заслуге за народ и каже да су тада ратни инвалиди били цењени, а онда се однос мењао нагоре са годинама да би после распада Југославије пао на ниске гране. Ипак, и на то гледа смирено, без љутње.

– Како смо ми игнорисали старе борце из Првог светског рата, тако смо и сами на крају прошли. Мене је то после рата болело јер ми је отац био ратник, тешко рањен на Мачковом камену и други пут код Урошевца, и било ми је криво што су запостављени. После Другог светског рата наша борба је цењена, али су првоборци и остали били просто дрогирани Титом и партијом. Био сам и ја као скојевац, али сам сматрао да старе ратнике не треба игнорисати – каже Марић.

Из рата му нису остале друге успомене осим оних које чува у сећању. Фотографију нема ниједну, а није сачувао ни опасач и пиштољ које је скинуо са погинулог немачког подофицира и носио до почетка педесетих. Остали су у селу када је прешао у град, каже сећајући се како му је старешина наредио да, уместо својих пробушених цокула, узме чизме погинулог непријатеља.

Седам деценија касније, Русија се сећа сабораца својих јунака дајући пример како се треба односити према онима који су се борили против мрака који је претио да зацрни читави свет. На таквим примерима треба се учити и како се бори за земљу и како се борци поштују.

Н. Трифуновић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )