НАШИ СМО – Кочница

Има ли неко у овој земљи ко би могао да повуче ручну?! Срљамо неконтролисано и разбићемо се у парампарчад, ако наставимо овом брзином да пропадамо. Господе Боже, испаде да смо сви сели са председником у авион, као у Нојеву барку, а заправо пред очима ми је аутобус фирме “Крстић” којим управља Мишко. И сад када то написах, изненада ми се јави мисао да ми заправо и личимо на путнике из тог аутобуса, у којем има свега, лажног ауторитета, лажног морала, безочног насиља и воајеризма, наравно. Нисам имала намеру да се шалим, хтела сам само да разменимо утиске о овој масовној хистерији која поприма забрињавајуће размере. Стање у друштву је горе него деведесетих, тврдим и нудим аргументе. У деведесете смо ушли као народ са пристојним васпитањем, стабилним критеријумима вредности, солидним животним стандардом и уверењем да нас од Запада где смо ишли на одмор, у шопинг и на концерте, дели само освајање политичких слобода и ослобађање од друштвене својине и мизерности самоуправљања. И све што нам се лоше дешавало у тој опсени да нам на путу ка демократији стоје само радикали, јуловци и социјалисти, подносили смо верујући да ће бити боље када они оду. Престаће говор мржње, ужасавајућа острашћеност, примитивизам и насиље према неистомишљеницима, а ми ћемо се вратити пристојностима тихог грађанског живота, полако градити све што је порушено и подићи све што је понижено. Знате и сами шта је после било, али знате ли где смо сад? На истом почетку, али далеко пропалији у сваком погледу и старији за 25 година, али ни трунку паметнији и ни зрно пристојнији. Јуловаца нема, али има њихове политике, социјалисти су тихи и опрезни, интелектуалци су се повукли из јавног живота, опозиција је у траговима, а ја чекам да се напредњаци коначно определе и да кажу ко су и какве су им намере. Да ли су они нови људи у старим ципелама или су стари људи у новим оделима. Шта год да су, није им добро у томе у чему су. Тесно им је, гуше се, гуше нас својим нестрпљењем, хтели би одједном све и Запад и Исток и поштовање и поверење и слепу послушност. Можда и штафету. Глас ће добити, за то још увек не треба да брину. Али за поштовање ће морати мало више да се потруде и то не пред нама, него пред будућом историјом. Да би га добили, морају најпре да се добро погледају у огледало и да признају само себи да ли заслужују да буду ту где су. То мора бити сурова искреност без тражења олакшавајућих околности или поређења са било ким кога знамо. Ево, помоћи ћу и ја мало са неколико потпитања. Да ли је демократија у Србији напредовала или назадовала вашим доласком? Да ли је политиканство победило политику? Да ли су институције система јаче од неугледних партијских чиновника? Да ли верујете да су грађани похрлили у вашу странку зато што им је ваш програм последња шанса да нађу посао који би иначе морали да траже на старомодан начин, преко везе или, далеко било, по тарифи? Да ли је за насиље које дивља на све стране крив Мишковић или Мишко за воланом? Да ли је допринос културном и моралном препороду земље садржан у поруци да је даљински управљач у нашим рукама? Да ли вас брине извесност дана када ћете осванути на насловним странама ваших омиљених новина испод наслова који су вређали оне друге, а вама дизали его до пуцања? Да ли сте нешто научили из изгубљене симултанке у партији у којој сте олако жртвовали Јустицију и туђе достојанство верујући да штитите краља? Да ли краљ схвата озбиљност ситуације?

Ако имате више од шест негативних одговора, онда и за вас и за нас има наде. Ако је обрнуто, вози Мишко. Неко ће већ запевати.

Зорица Вишњић