НАШИ СМО – Баријере

Да једна песма може да промени расположење, уверио сам се по ко зна који пут слушајући пре два дана најновији сингл словеначког рок састава “Лачни Франц”. Легендарни Зоран Предин окупио је бенд после неколико деценија, решен да обнови музичко “дејствовање” на простору бивше Југославије, за почетак мини турнејом у БиХ и снимио песму “Ја враћам сунце у свој дан” и у пар реченица рекао оно што би многи од нас да кажу у лице времену у којем живе, политичарима, које гледају из дана у дан, и друштву које све више личи на бувљу пијацу, а не на државу. Кад чујете песму, схватићете о чему пишем, а, надам се, да ћете се, као и ја, после тога осећати боље. Друга лепа ствар ових дана одиграла се у Народном позоришту у Београду, где је премијерно одиграна Шекспирова трагедија “Ромео и Јулија” у режији глумачке легенде Микија Манојловића. Конфликт који траје годинама између албанског и српског живља на Косову као да је овом представом кренуо ка вратима свог завршетка, а и медији су комад оценили као значајан корак ка рушењу баријера и помирењу људи у овом делу Балкана. У глумачкој подели Ромеа и Монтегијеве играју косовски Албанци а Јулију и Капулете Срби, свако на свом језику. Медији кажу да је продукција виђена као “шанса да се наметне дијалог и помирење у региону”. После премијере у српској престоници, представа ће бити одиграна и у Косовском народном позоришту у Приштини. Лепо би било да од овог Великог петка све крене у том духу, духу помирења, слоге, љубави, разумевања, толеранције и рушења којекаквих глупих барикада. Е, сад, да ли ће ову представу разумети Тачи и премијер Албаније Рама, који у Улцињу рече да ће Косово и Албанија бити уједињени, нисам сасвим сигуран. То је баријера коју је тешко прећи. Када бисмо се сви мање устезали у склањању непотребних препрека, засипању ископаних јазова, лакше би и коракнули ка повишењу плата и пензија, ка запошљавању нових радника и подизању фабрика, ка откривању истина. Сигурно бисмо лакше добили одговор на питање да ли су се премијер Вучић и градоначелник Петровић у Тршићу састали приватно ради ручка у природи или су разговарали о конкретним корацима ка уједињену доскора супротстављених партијских ставова. Лакше би нам надлежни рекли када и колико ће струја поскупети у овој години и не би се дизала прашина око тога да ли ће српска војска дефиловати московским Црвеним тргом на “Паради победника”. Без непотребних баријера лакше би новинар остваривао контакте с полицијом и добијао проверене информације из прве руке, са директорима неких јавних предузећа, са обичним светом, који увек има неки проблем али не би да се “истиче” или “фотографише”. Истина, има и оних којима баријере нису препрека да остваре циљ, да кажу шта мисле, да питају оно што их интересује. Баш тако било је прошле недеље у Драгинцу, где су мештани блокирали Ваљевски пут, решени да на радикалнији начин укажу на срушен мост преко Јадра и проблем с којим живе скоро годину дана. Жива барикада на друму и директна питања у лица политичара који су дошли да их “обиђу”. Неко узвикну – зовите Вучића, да дође, па нека гради Драгинац на води! Рачуна човек, нека само дође, а остало ће лако, сручиће пред премијера сав јад, горчину и муку, па нека гледа шта ће. Зато ми се и свидела Прединова песма с почетка приче у којој каже – Не занима ме више, ко је крао, ко нас годинама лаже. Ко се попео, ко ниско пао? Кога јуре, кога траже? Доста ми је тужних вести, како гуши зло доброту. Немам времена за нове мржње. Има бољих ствари у животу…. Ја враћам сунце у свој дан!.

Слободан Пајић