НАШИ СМО – БАМБИ

Звали су га у млађим годинама Бамби, због крупних очију, не треба бити циничан нико га није звао Дамбо, када је постао најмлађи премијер Велике Британије звали су га и Тефлон Тони, он је о себи волео да говори као о “поносном интервенционисти”, средином ове деценије за Британце је постао Бушова пудлица, а због спиновања јавности о Ираку и Тони лажов (Б лиар). Знате га, то је Ентони Чарлс Линтон Блер, бивши премијер Велике Британије, данас власник агенције за лобирање, специјални изасланик УН за Блиски Исток и све чешћи гост Београда. Шта он овде тражи, сам Бог зна. Према званичној и штурој верзији, Блер ће бити саветник српског премијера и за то га неће плаћати наша држава него Уједињени Арапски Емирати. Овај гост, судећи по реакцијама јавности, није добродошао у отворени град, а  судећи по његовом понашању ни њему није много стало до наше гостољубивости. Истог дана када и Блер, у Београд је, такође, послом, стигао и холивудски глумац Џон Севиџ, звезда антологијског антиратног филма “Коса”. Он је одушевио нас и ми њега. Он ће о нама говорити и даље лепо и ми о њему. Са Блером није тако. Ми о њему мислимо све најгоре, он о нама није променио мишљење. Када је пре неколико година издао мемоаре, хвалио се у интервјуу ББС  да је он одиграо кључну улогу у бомбардовању Србије, да је изложио великом притиску остале лидере, а нарочито Била Клинтона “најимпресивнијег политичара кога је икада упознао”, да осећа дивљење када данас чита материјале из тог периода и да је Косово “дефинисало његово виђење спољних и војних интервенција уопште”. Из тог периода остале су запамћене и његове изјаве: “Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства” и “Милошевићева Србија данас је исто што је била и Хитлерова Немачка”. Ако се потрудите, сетићете се, свакако, и његове посете кампу албанских избеглица са Косова у Италији где се појавио у црвеној кошуљи и црним панталонама. Није у томе било никакве емпатије, као што није било ни искрене убеђености у стварне разлоге за бомбардовање “варварског народа”, све је деловало као одлична прилика за лично позиционирање на међународној политичкој сцени. Дакле, није он био непријатељ каквог смо заслуживали у својој глупости, нити нам сада може бити пријатељ какав нам је потребан ма за какав циљ. Разумем, донекле, фасцинацију Александра Вучића његовом политичком биографијом и можда на известан начин и поистовећивање са њом – обојица су довели своје странке на власт убедљивом победом, обојица су направили радикалне заокрете у политичким програмима – Вучић је одбацио своја радикално десничарска уверења, Блер је од левичара постао такав конзервативац да је Маргарет Тачер морала да примети: ”Он покушава да преузме моје политичке програме, то вам је нека врста преобраћања из користољубља”. Блер је, то му сви признају, нормализовао односе са Ирском, Вучић то покушава са Косовом, али ту и престаје свака сличност између Ирске и Косова.

Ако можемо да разумемо Вучићеву нестрпљивост у жељи да се што пре оствари као реформатор, тражећи помоћ на све стране, у овом тренутку заиста је тешко разумети какву корист може да нам донесе човек који је у случају Србије до сада показивао само отворени презир. Да он није добро друштво за нас упозорио је у изјави за “Данас” и Џејмс Кер Линзи, стручњак за Западни Балкан рекавши да је “Блер у Британији потпуно дискредитована личност” и да је тешко поверовати да би било ко желео да потражи савет од њега, а нарочито Србија имајући у виду његову улогу у НАТО бомбардовању 1999. године. На сличне примедбе домаће јавности, премијер указује и да је Ширак тражио бомбардовање, па је први подржао Србију после Милошевића. Није исто. Разлика је много суптилнија, а у крајњем, Ширака као актуелног државника нисмо могли да избегнемо, све и да смо глупаво то хтели, а Блера би морали. Најпре због самопоштовања, затим због његове срамне улоге у случају Ирака, која му виси над главом као Дамаклов мач, а затим и због мутне улоге коју игра као специјални саветник УН за Блиски исток и још мутније улоге у Албанији коју такође бесплатно саветује. Чему ли је подучавао наше министре пре неки дан и у какве их је тајне пре тога упутио његов блиски сарадник Алистер Кембел, мајстор спина, можемо само да нагађамо. И шта ће нам уопште професор за спин када смо ми докторирали на тој дисциплини, то је нама у крви. Зато би било добро да ми коначно одрастемо, да Бамбија пошаљемо у Дизниленд где му је и место, а Вучић би могао поново да прочита своју рецензију Шешељеве књиге “Енглески педерски испрдак Тони Блер”. Захваљујући “Гардијану” и Британци су ових дана сазнали за њу као и за пресуду Окружног суда у Београду којом је септембра 2000. године Блер осуђен на укупно 80 година за ратне злочине над Србијом у време бомбардовања.  ДОС је укинуо ту пресуду, доласком на власт, али и да није она никакво дејство не би произвела. Она је била само део политичке игре која је код нас ендемског порекла.

Заиграмо се, заборавимо се, безазлени као лане, надмени као пудлице и нимало налик Блеру. Ко ће нас разумети?

Зорица Вишњић