ИНТЕРВЈУ: КОМПОЗИТОР СВЕТИСЛАВ БОЖИЋ, АУТОР ОПЕРЕ “МЕЛАНХОЛИЧНИ СНОВИ ГРОФА САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА” – САМИ СТВАРАМО КУЛТУРУ

Ми производимо и ми трошимо културу. На том пољу морамо да будемо стамени, а не површни хедонисти који зависе од екрана, лоших и лажних информација, од смутљиваца и накупаца као и злоћудних емисара и њихових неразговетних понуда – каже у интервјуу за Лозничке новости композитор Светислав Божић

Композитор и универзитетски професор Светислав Божић рођен је у Лозници 1954. године, аутор је више од 200 композиција различитих жанрова и један је од најзначајнијих композитора српске духовне музике. Његове композиције изводе домаћи и инострани оркестри и хорови у двадесетак земаља. Добитник је бројних награда међу којима су Вукова, Октобарска награда града Београда и Златни беочуг, а аутор је и значајних дела стручне литературе. Био је председник, члан и селектор многих уметничких комисија, фестивалских и жирија значајних награда као и уметнички директор протеклог 46. Бемуса. Редовни је професор Факултета музичке уметности Универзитета у Београду, а као професор по позиву гостује и на другим универзитетима попут Московског државног конзерваторијума “Чајковски”. Крајем фебруара у Коларчевој задужбини премијерно су изведена његова дела “Литургија Светог Јована Златоустог” и “Чета”, а на великој сцени Народног позоришта у Београду премијера његове прве опере “Меланхолични снови грофа Саве Владиславића”.

У суботу је премијерно изведена Ваша прва опера “Меланхолични снови грофа Саве Владиславића”. Какве утиске носите са премијере?

– Премијера моје опере у Народном позоришту донела је прегршт слојевитих утисака. Најважнији су уметнички и они су у потпуности позитивни и у креативном смислу подстицајни, како за мене као аутора, тако и за извођаче и препуну салу која је овацијама поздравила догађај. Отворено је ново поглавље у животу Опере Народног позоришта у Београду, активиран је елан уметника, пробуђен трагалачки и истраживачки импулс код редитеља, диригента, кореографа, сценографа, костимографа и, најважније, извођача. На сцени је активно преко 200 актера који не само да певају и свирају, већ се промишљено крећу, померају границе кореографске уметности а све то прате инвентивни костими и промишљена сценографија. Либрето опере који сам сачинио представља избор из текстова Јована Дучића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића и Дејана Медаковића. Наравно, ту је и најбитнији текстуални слој, литургијско штиво Светог Јована Златоустог исказан кроз Основну молитву, Символ вере – ВЈЕРУЈУ. Из свега реченог може се наслутити како је сложен овај подухват и како је реч о комплетном уметничком делу које је резултат прожимања неколиких уметности, неколиких дарова појединаца и колектива.

Крајем фебруара су у Коларчевој задужбини премијерно су изведене и Ваше композиције “Литургија Светог Јована Златоустог” и “Чета”. До сада сте компоновали више од 200 дела, плодоносан сте аутор, у чему проналазите надахнуће?

– У два дана имао сам три премијерна извођења, што у неким случајевима може да буде целокупан опус једног композитора. То су веома сложене радње, унутрашњи потреси и буре које припремају обдареног појединца да се креће уским стазама, да се много чега одриче, а да призива врлине које нису тек тако, надохват руке. Огроман рад и велика борба да се допре до тих стања која покрећу унутрашњи свет човека и припремају га за стваралаштво. Једноставно речено, а без патетике, то је цео живот, сав његов садржај. Број написаних дела је селектован материјал. Урађено је много више, исписане су хиљаде страница, потрошене литре мастила. То су порођаји који тек касније дају резултат. Слутимо добар, али то није увек, или готово никад у нашој вољи и нашој моћи.

Н. Трифуновић

Цео текст можете прочитати у штампаном издању или на www.novinarnica.net