ДЕСЕТОЧЛАНА ПОРОДИЦА ПОПОВИЋ – САМО ЈЕ СИГУРНАДЕДИНА ПЕНЗИЈА
За десеточлану породицу Поповић из Воћњака међу којима је шесторо деце, чули смо на последњој седници Скупштине града у апелу упућеном одборницима и јавности да им помогну. Отишли смо да их упознамо
Да би се стигло до породичне куће Поповића у Воћњаку, није нимало једноставно. Прокопани узани пут води узбрдо, пешке се треба доста намучити, док је вожња аутомобилом прилично ризична због велике стрмине која није обезбеђена никаквом заштитном оградом. Породица Поповић није усамљена на овом брду, али је једина чије домаћинство броји десет чланова од којих је шесторо деце. Све једно другом до увета. Глава куће Милисав (40) препушта жени Јасмини (36) да их редом представи пошто он то не зна баш најбоље а она казује – Жељко (98), Наташа (99), Милица (2003), Ана (2006), Радојка (2009), Бојана (2012). Питам их да ли планирају још деце а они одговарају: „Не баш.“
Деца јесу највеће благо, али то благо треба извести на пут и пружити му основне услове за живот а Милисав и Јасмина немају стално запослење. Јасмина није никада била запослена а Милисав се сналази како зна и уме.
– Једно време сам радио у Комуналном предузећу „Наш дом“, али нисам примљен за стално, за све треба веза а ја је немам. Сада обављам разне физичке послове, недавно сам копао раку на гробљу, помажем и у постављању и поправљању споменика. Ни од чега не бежим јер сам свестан да морам да прехраним породицу. Једини сталан извор прихода нам представља пензија мог оца од двадесет хиљада динара и хвала му на томе – прича нам Милисав.
Поповићи немају земљиште за обрађивање, али зато у дворишту за своје потребе гаје свиње, живину, зечеве а због квалитетног млека и козе. Све за децу. Од шесторо деце само двоје не иду у школу, још није време, а они који је похађају, како каже Милисав, нису ни
најбољи ни најгори ђаци. Најстарији Жељко је други разред Економске школе, смер кулинарски техничар, каже да је уписао баш оно што воли и нада се да неће дуго чекати на посао, већ је помагао у једном лозничком ресторану. Као једино мушко дете има и привилегију да спава сам у соби, сви остали деле кревет са неким. Простора мало а чељади пуно.
До сада су помоћ добијали само од Црвеног крста, у време наше посете из ове хуманитарне организације допремили су им још један кревет, пети по реду до сада. Јасмина каже да су поред кревета од њих добијали детерџент и пелене. Са њима је дошао и одборник Чедомир Врањковић који је у њихово име и упутио апел за помоћ на Скупштини града.
– Почео сам да помажем људима преко друштвених мрежа и доста пријатеља ми се придружило. Избацимо статус породице којој је потребна помоћ и људи знају да неће бити никаквих злоупотреба пошто не верују разним институцијама и хуманитарним организацијама. Овако тачно знају коме помажу. Покренућемо и акцију да се догради још једна просторија за Поповиће и ту неће требати много средстава. Надам се да ћемо успети – каже Врањковић а Милисав додаје да им је он лично донео веш-машину пошто се стара покварила и није вредело да се поправља. То је за њих била велика помоћ с обзиром на многочлану породицу.
Милисаву је посао неопходан, али како каже, није спреман за поједине уступке. Један од услова које су му до сада постављали био је да се учлани у странку и то у ону на власти. Он није хтео, каже: „Нећу ни у једу странку, од тога нема ништа, сутра се водећа странка промени, а ја опет остадох на цедилу“.
Свака част Милисаве, када би тако сви размишљали у овој земљи, ти би већ одавно имао сталан посао.
В. Мићић
